U Iranu se, kao i ranije u Srbiji, Bangladešu i Sjedinjenim Američkim Državama, koristi ista matrica: najpre se širi simbolička poruka o „krvavoj vlasti“, zatim se vlast proglašava zločinačkom, a država se predstavlja kao neprijatelj sopstvenog naroda. Demonstranti koji izlaze na ulice sa ovakvim porukama ne deluju u interesu države, već direktno podrivaju njene institucije, legitimitet i stabilnost.

Iskustva iz drugih zemalja pokazuju da „krvave šake“ nisu nastale slučajno. One su se pojavljivale:

• u SAD, tokom nasilnih protesta koji su prerastali u paljenje gradova i napade na državne institucije,
• u Bangladešu, gde su protesti doveli do haosa i paralize državnog aparata,
• u Srbiji, gde su simboli "krvavih ruku" korišćeni da se država optuži za tragediju i da se izazove politička kriza.

Mediji su već ukazivali da se isti slogani, isti simboli i isti narativi ponavljaju od države do države, bez obzira na kulturu, sistem ili konkretne okolnosti. To jasno govori da nije reč o autentičnom narodnom buntu, već o organizovanom političkom pritisku, iza kog stoje centri moći zainteresovani za slabljenje nacionalnih država.

Iskustva iz drugih zemalja jasno pokazuju kakve posledice ostavljaju tzv. obojene revolucije. Nakon uličnih prevrata i dugotrajnih protesta, mnoge države su se suočile sa:

• slabljenjem državnih institucija i gubitkom kontrole nad bezbednosnim sistemom,
• ekonomskim kolapsom, rastom inflacije i padom životnog standarda građana,
• političkom nestabilnošću, čestim promenama vlasti i dugotrajnim krizama,
• porastom nasilja, unutrašnjih sukoba i obračuna među samim demonstrantima,
• gubitkom suvereniteta, jer su ključne odluke počele da se donose pod spoljnim pritiscima.

Primeri iz sveta pokazuju da zemlje koje su prošle kroz ovakav scenario često godinama ne uspevaju da se oporave. Umesto obećane demokratije i boljeg života, građani dobijaju haos, siromaštvo i trajnu političku nestabilnost.

Zbog toga pojava simbola poput "krvavih šaka" na protestima ne može da se posmatra kao bezazlen gest. Ona predstavlja deo šire strategije u kojoj se kroz emocije, vizuelne poruke i optužbe protiv države priprema teren za duboke političke potrese. Države koje su se ranije suočile sa ovakvim procesima najbolje znaju da posledice nisu kratkoročne — one ostavljaju dugotrajan trag na društvo, ekonomiju i bezbednost.