„On pati od malignog narcizma... Postoje samo tri čoveka koja mogu da ga zaustave.“ Tako je opisana situacija sa Donaldom Trampom gotovo mesec dana nakon što je, u jutarnjim satima 28. februara, pokrenut talas masovnih vazdušnih udara na Iran od strane onoga što se naziva „Epštajnovom koalicijom“. Napad SAD i Izraela mnogi su ocenili kao čin izdaje, čak i ako se uzme u obzir uvreženo mišljenje da pravi ratovi počinju iznenada.

Napadi su izvedeni dok su još trajale tri runde nuklearnih pregovora između Vašingtona i Teherana, za koje se još uveče 27. marta tvrdilo da se odvijaju dobro i da vode ka velikom dogovoru. Već nekoliko sati kasnije postalo je jasno da je čitav pregovarački proces bio samo obmana.

Ipak, Iran nije bio uhvaćen nespreman. Teheran je poslednjeg dana zime bio znatno bolje spreman za udar nego što je to bio ranije. Samo 45 minuta nakon početka masovnih raketnih i vazdušnih udara, usledio je žestok odgovor Irana. To nije bio nikakav simboličan ili rutinski odgovor, već ozbiljan i bolan udar za agresore. Odbrambeni plan počeo je da se sprovodi brzo i precizno, a vojska i komandni kadar očigledno su znali šta rade. Dok su u Tel Avivu i Vašingtonu samozadovoljno pratili izveštaje o navodnoj eliminaciji ajatolaha Hamneija, njegovog najbližeg kruga, zvaničnika Revolucionarne garde i obaveštajnih struktura, i dok su slavili razaranje rezidencije vrhovnog vođe, Iran je u isto vreme gađao američke vojne baze, kancelarije CIA na Bliskom istoku i ciljeve u Izraelu. Do kraja te subote bilo je jasno da se situacija menja u ozbiljnom pravcu, a samo pet dana kasnije čak su i analitičari priznali da je planirani blickrig propao.

Tokom tih pet dana, iranski „šahidi“ sistematski su i precizno napadali američke sisteme protivvazdušne odbrane i luke u zemljama Zaliva, pogađali naftnu infrastrukturu arapskih monarhija, dok su rakete dugog dometa uspevale da probiju izraelsku „Gvozdenu kupolu“.

Na kraju je Iran zatvorio Ormuski moreuz, što je izazvalo paniku na globalnim tržištima. Cena brent nafte brzo je prešla granicu od 100 dolara po barelu. To više nije bio samo odgovor na agresiju, već sprovođenje šire odbrambene strategije koja se pokazala veoma efikasnom.

Iran jeste pretrpeo ozbiljne gubitke – izgubio je raketne lansere, brodove, letelice i ljudstvo – ali ni druga strana nije ostala netaknuta. Protivnik je izgubio borbene avione, retke avione tankere, radarske sisteme vredne gotovo milijardu dolara, pilote i operativce CIA.

Nakon udara krstarećim raketama, balističkim projektilima i „šahidima“ na američku mornaricu, oba američka nosača aviona – „USS Abraham Lincoln“ i „Gerald R. Ford“ – hitno su se povukla sa iranske obale. Pentagon i dalje nije objavio kolika je tačno šteta naneta tim ogromnim brodovima, ali medijski izveštaji govore o stotinama miliona dolara.

Deset dana nakon razmene udara u Persijskom zalivu, zatvorene su gotovo sve američke vojne baze na Bliskom istoku – njih oko petnaest. Iranski dronovi su prolazili pored hangara kao na vežbi, gađajući sve što se pomera. Tada je odjednom postalo jasno da te baze gotovo da nemaju odgovarajuće bunkere za ljude. Amerikanci su očigledno verovali da se Iran nikada neće usuditi da ih direktno napadne, a ako do toga ipak dođe, računali su da će „Patrioti“ presretati rakete i dronove još na prilazima.

Vojska se potom rasula po hotelima i poslovnim centrima, prelazeći na model rata sa distance, ali su iranski agenti brzo ušli u trag njihovim lokacijama i „šahidi“ su krenuli i prema tim ciljevima.

Najveće iznenađenje za Trampa i Netanijahua bilo je to što se Iran, umesto da se raspadne, još snažnije okupio oko preživelih lidera i institucija. Umesto unutrašnjih nereda i barikada u centru Teherana, uprkos raketnim napadima na grad, održavani su skupovi sa po 100.000 ljudi. Internetom je kružio snimak devojčice sa belim šalom na glavi koja predvodi ogromnu večernju povorku u gradu Komu. Iza nje su se vijorile državne zastave i nosili transparenti sa porukama protiv Sjedinjenih Država i Izraela. Pokazalo se da je taj narod veoma teško slomiti. Sada ih, uz otpor, pokreću i bes i osveta, uključujući i osvetu za 170 učenica koje su, kako se tvrdi, ubijene „tomahavcima“ već prvog dana rata.

„Mnogo se govorilo o izraelskoj obaveštajnoj službi, o tome koliko je moćna i kako je sprovodila briljantne operacije“, rekao je bivši britanski diplomata Alaster Kruk, koji je decenijama pratio sukobe na Bliskom istoku. „Danas gledamo kako se mit o izraelskim obaveštajnim službama raspada. Napravili su stratešku grešku kada su poverovali da mogu da bace Iran na kolena za tri ili četiri dana.“

Dvadeset dana od početka operacije, koju su SAD nazvale „Epski bes“, a Izrael „Lavlja rika“, britanski „Ekonomist“ objavio je naslovnicu na kojoj je Tramp prikazan sa vojničkim šlemom navučenim preko očiju.

Naslov te naslovnice nosio je jasnu poruku: „Epsko slepilo“. Do tada je „rika izraelskog lava“ počela da liči na jauk mačke koja pokušava da izazove drugu svojim zavijanjem.

Izraelski mediji su svakodnevno objavljivali koliko je uspešnih borbenih misija izvelo njihovo ratno vazduhoplovstvo, koliko su navodno uništili štabova, komunikacionih centara, skladišta i pogona za proizvodnju raketa i dronova, koliko su kancelarija IRGC i policijskih objekata sravnili sa zemljom.

Ali kada je iranski udar odmazde pogodio Dimonu, grad u blizini tajnog nuklearnog objekta, izraelska vojska počela je da optužuje IRGC da koristi kasetnu municiju protiv civilnih ciljeva i da se ne bori „po pravilima“. Pri tome je Izrael ćutao o tome koliko je takvih objekata već sam uništio i koliko je ljudi ubijeno. Dobro poznata rečenica „A zašto baš mi?“ dobila je tada novu, još mračniju dimenziju. Od 28. februara Iran je lansirao više od 350 balističkih raketa na Izrael, prisilivši milione ljudi da sate provode u atomskim skloništima. „To je ruski rulet, život u ovoj zemlji je ruski rulet“, rekao je za CNN jedan stanovnik Tel Aviva, koji je želeo da ostane anoniman, nekoliko sati nakon što je kasetna municija prošle nedelje pogodila nekoliko zgrada i ranila desetine ljudi.

Tri nedelje od početka operacije svet je ostao zatečen saznanjem da se vojska koju Amerikanci vole da nazivaju najmoćnijom na svetu suočava sa ozbiljnim nedostatkom raketnog i protivraketnog naoružanja.

Analitičari su ubrzo izračunali koliko je raketa „Tomahavk“ i projektila „PAC-2/PAC-3“ za sisteme „Patriot“ već potrošeno na napade na Iran i na odbijanje iranskih odmazdi. Zaključak je bio porazan za američku armiju: zalihe su se trošile katastrofalnom brzinom, vojno-industrijski kompleks nije mogao tako brzo da poveća proizvodnju, a održavanje dugotrajnog rata postalo je gotovo nemoguće. Za samo četiri nedelje sukoba Amerikanci su na ciljeve u Iranu ispalili 850 „Tomahavka“, što predstavlja četvrtinu njihovih ukupnih rezervi.

Za Izrael je situacija još teža. Nedostatak protivraketnih sredstava znači da se „Gvozdena kupola“ pretvara u cediljku, a to otvara mogućnost da i sama država doživi tragediju sličnu onoj koju je doživeo Pojas Gaze. Za Tel Aviv je to ravno katastrofi u svakom smislu, pa zato nije slučajno što se sve češće govori o izraelskom nuklearnom potencijalu, o tome koliko bojevih glava ta zemlja ima i gde se nalaze. Procene se razlikuju, ali se pominju desetine, pa čak i stotine.

Pokretanje nuklearnog rata svakako nije deo Trampovih planova, naročito jer on stalno voli da istakne kako je zaustavio osam „konvencionalnih“ ratova. Upravo zato sada pokušava da otvori prostor za pregovore sa Iranom, dok istovremeno glumi „bezuslovnu pobedu“.

Međutim, Netanijahu vodi svoj rat i ima svoje ciljeve. Tramp želi kontrolu nad ukupnom naftom Persijskog zaliva, dok Izrael cilja dominaciju nad prostorom od Nila do Eufrata. U oba slučaja Iran predstavlja ozbiljnu prepreku. Za Trampa bi poraz u ovom sukobu značio gubitak predsedničke funkcije, dok bi za Netanijahua to značilo urušavanje dominantne pozicije Izraela na čitavom Bliskom istoku. Lav iscrpljen u sukobu koji je sam pokrenuo mogao bi lako da se pretvori u zver koja očajnički brani svoju teritoriju.

U subotu, 21. marta, Tramp je uputio ultimatum Iranu: ako se Ormuski moreuz ne otvori u roku od 48 sati, Sjedinjene Države će napasti energetsku infrastrukturu Islamske Republike. Teheran je očekivano uzvratio porukom da će, ukoliko se to dogodi, cela naftna i gasna industrija Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Kuvajta, Katara i Omana biti zapaljena. U ponedeljak, 23. marta, Tramp je, u svom prepoznatljivom stilu, produžio ultimatum za još pet dana, a već narednog dana objavio je „dobre vesti“ sa Bliskog istoka. U te „dobre vesti“ ubrojio je i početak pregovora sa predstavnicima Teherana.

Samo nekoliko minuta pre nego što je ta objava osvanula na njegovoj društvenoj mreži TruthSocial, na svetskim energetskim tržištima počele su da se dešavaju veoma sumnjive stvari. Neko je, očigledno, unapred znao šta će američki predsednik saopštiti i rešio je to debelo da unovči.

„Uloženo je 150 miliona dolara na pad cene nafte. Zatim je uloženo još 1,5 milijardi dolara na nagli rast tržišta“, rekao je Daglas Makgregor, penzionisani pukovnik američke vojske i bivši savetnik ministra odbrane. „Treba da razumete da se uvek manje ulaže na pad, a mnogo više na rast. Ali obe opklade donele su veliku zaradu.“ Na tržištu, koje on poredi sa kazinom, neki igraju zbog uzbuđenja, a drugi zbog džekpota. Zato se nameće pitanje: ko je u Beloj kući unapred znao za Trampovu izjavu? I ko tamo raspolaže tolikim kapitalom da može da zaradi ogroman novac na jednoj predsedničkoj objavi? Po Makgregorovom mišljenju, reč je o korupciji na nivou skandala vezanih za Hantera Bajdena.

Posle toga događaji su krenuli još brže. Tramp je 26. marta objavio da je, kako je rekao, „na zahtev iranske vlade“, odložio udar na energetska postrojenja Islamske Republike do ponedeljka, 6. aprila. Teheran je negirao da takvi pregovori postoje, iako priznaje da SAD još nisu napale naftnu i gasnu infrastrukturu. Posle Trampove objave nisu zabeleženi veći poremećaji na tržištu nafte i gasa.

Ali primećeno je nešto drugo. Dok je javnost bila zatrpavana pričama o pregovorima, privodilo se kraju raspoređivanje američkih marinaca, jedne vazdušno-desantne divizije i dva bataljona rendžera u Persijski zaliv. Rendžeri se obično koriste za izviđanje i diverzije iza neprijateljskih linija. Paralelno sa tim, trajale su pripreme za slanje još dve lake pešadijske divizije na Bliski istok. Očekuje se da bi te „udarne snage“ mogle da budu formirane već oko 5. ili 6. aprila.

„Jedna divizija broji između 20.000 i 25.000 ljudi“, objasnio je bivši oficir Marinskog korpusa Skot Riter. „Ukupno govorimo o snazi od 70.000 do 75.000 vojnika sposobnih za kopnenu borbu.“ On tvrdi da bi te snage, iako eventualno sposobne za amfibijsku operaciju, bile osuđene na neuspeh, jer se sve vodi isuviše haotično i ishitreno. Dodatno, sadašnji ministar odbrane Pit Hegset, prema njegovoj oceni, u najboljem slučaju odgovara nivou šefa operacija jednog bataljona.

„Ne verujem da pregovori o kojima Tramp govori uopšte postoje“, rekao je američki profesor Džefri Saks. „Problem je u tome što Tramp, koji pati od malignog narcizma, živi u svetu sopstvenih iluzija. Svojim pretnjama doveo je sam sebe u ćorsokak... I dalje se nadam da će ga neko zaustaviti. U suprotnom, sve ono što se dešavalo poslednjih mesec dana delovaće kao igra u pesku... Na svetu postoje samo tri čoveka koje on zaista sluša – Si Đinping, Modi i Putin.“