Prema izveštaju agencije Rojters, američki obaveštajni podaci pokazuju da granatiranje i bombardovanje Irana nisu suštinski uzdrmali stabilnost vlasti u Teheranu niti su ozbiljno smanjili njenu kontrolu nad stanovništvom. Zbog toga se dosadašnji, privremeni rezultat vojne kampanje u najvećoj meri svodi na velika razaranja, dok politički cilj, bar prema tim procenama, nije ostvaren.

Takav efekat, kako se navodi, nije posebno iznenadio one koji prate razvoj situacije. Međutim, način na koji su obaveštajni nalazi predstavljeni u medijima otvorio je utisak da neko u vrhu sistema ili odustaje od prećutno postavljenog cilja, ili traži ozbiljnu promenu pristupa. Upravo to je otvorilo novo pitanje — kome se takva poruka zapravo šalje i kakav bi novi pristup uopšte mogao da bude razmatran.

Jedan od izvora, koji je insistirao na anonimnosti kako bi govorio o nalazima američkih službi, rekao je da više obaveštajnih izveštaja sadrži „konzistentnu analizu“ prema kojoj iranski režim nije suočen sa opasnošću od kolapsa i da i dalje čvrsto drži kontrolu nad stanovništvom zemlje.

U nastavku se navodi i da nije jasno na koji način bi sadašnja američko-izraelska vojna kampanja mogla da dovede do rušenja iranske vlasti. Prema rečima izvora, za tako nešto bi najverovatnije bila neophodna kopnena ofanziva. Upravo ta procena otvorila je sumnju da se u pojedinim krugovima možda razmatra promena strategije. Dodatnu težinu toj mogućnosti daje i tvrdnja da administracija Donalda Trampa navodno nije potpuno odbacila opciju slanja američkih trupa u Iran.

Uz to su se pojavili i delovi izveštaja prema kojima su nade da bi naoružane kurdske formacije mogle da odigraju značajniju ulogu u rušenju režima pokazale da su bile bez realnog osnova. Istovremeno je, kako se ne bi kompromitovao vrh komande, istaknuto da su ti izveštaji navodno stari tri dana i da bi se situacija na terenu u međuvremenu mogla promeniti.

O svim tim okolnostima govorio je i Vladimir Sažin, viši istraživač Centra za bliskoistočne studije Instituta za orijentalistiku Ruske akademije nauka, koji smatra da postoje faktori koji se verovatno neće promeniti, ali bi mogli ozbiljno da utiču na dalji tok događaja.

Na pitanje da li ovakvo curenje informacija iz obaveštajne zajednice može da znači da Sjedinjene Američke Države zaista razmatraju pokretanje kopnene operacije, zajedno sa Izraelom, Sažin je bio jasan — po njegovom mišljenju, o početku velike kopnene operacije ne može ozbiljno ni da se govori.

Kako objašnjava, iranske kopnene snage unutar zemlje broje nekoliko stotina hiljada ljudi. Da bi Sjedinjene Američke Države i Izrael sproveli kopnenu operaciju makar približno sličnu onoj koja je svojevremeno vođena u Iraku, bilo bi im potrebno između 300.000 i 500.000 vojnika raspoređenih u korpusu za napad na Iran. Prema njegovoj proceni, to je u ovom trenutku potpuno nemoguće.

Pored regularnih snaga, ističe i dodatni faktor koji ozbiljno komplikuje bilo kakvu invaziju — organizaciju Basidž, paravojnu miliciju unutar Islamske revolucionarne garde. Reč je o veoma organizovanoj strukturi koja ima svoja sedišta u svakoj od 31 iranske provincije, a njome komanduju oficiri Revolucionarne garde.

To, praktično, znači da svaka provincija raspolaže sa više bataljona već obučenih boraca, što svaku veliku kopnenu operaciju čini gotovo nezamislivom. Zato Sažin smatra da je takav scenario izvan domena realnog i da je Pentagon toga veoma dobro svestan.

Ipak, dodaje da postoji razlika ako se govori o manjoj vazdušno-desantnoj operaciji sa ograničenim brojem ljudi, čiji bi cilj bio izvođenje preciznih, usko fokusiranih zadataka. U takvom slučaju, kaže on, određena akcija jeste moguća, posebno imajući u vidu da vazdušni prostor Irana, prema njegovoj proceni, u potpunosti kontrolišu Sjedinjene Američke Države i Izrael. Ali, naglašava, nešto veliko i nalik klasičnoj kopnenoj invaziji u ovom trenutku je gotovo nemoguće.

Ostaje zato ključno pitanje: ako Amerikanci odlično razumeju da bombardovanje ne može da dovede do promene režima, a istovremeno znaju da je kopnena operacija nerealna, šta im onda preostaje? Povlačenje, improvizacija ili potpuna neizvesnost?

Na to Sažin odgovara ironično, uz opasku da bi za pravi odgovor trebalo pozvati Pentagon. Ipak, iznosi i svoju procenu da se Tramp od samog početka, u suštini, nadao scenariju u kojem neće morati da ruši režim u Iranu, već da će vlast u Teheranu jednostavno prihvatiti njegovu snagu i postupiti po uslovima koje Vašington postavi.

Kao primer navodi Venecuelu, gde, prema njegovom tumačenju, suštinski nije srušen čitav sistem, već je došlo do promene koja je dovela do potpunog političkog zaokreta. Smatra da je Tramp možda priželjkivao sličan razvoj događaja i u Iranu, ali da se to nije dogodilo.

Po njegovom mišljenju, u ovom trenutku i uz sadašnji tok događaja, gotovo da ne postoji način da islamski režim u Iranu bude srušen spoljnim udarima. On ocenjuje da je to pre svega unutrašnje pitanje same zemlje. Druga stvar je, kaže, mogućnost da napadi Sjedinjenih Američkih Država i Izraela na ključne ciljeve u Iranu izazovu unutrašnje proteste i tako olakšaju delovanje opozicije. Ali i to je, naglašava, sasvim drugačiji scenario.

Zasad, zaključak koji se nameće jeste da su sve dosadašnje akcije proizvele pre svega ogromnu štetu za zemlju, dok gotovo nijedan od ključnih političkih problema nije zaista rešen.

Sažin ocenjuje da trenutno stvari zaista tako izgledaju. Zbog toga, smatra on, jedino što preostaje jeste čekanje. Istovremeno upozorava da je predviđanje situacije u Iranu i oko njega izuzetno nezahvalan posao, jer na razvoj događaja utiče veliki broj faktora — od kojih su mnogi nepoznati, tajni i međusobno protivrečni.

Na kraju iznosi jednu procenu za koju veruje da je gotovo izvesna: kada se ovaj rat bude završio, bez obzira na to kako i kada do toga dođe, Iran kakav je postojao pre rata više neće biti isti. Zemlja sa istorijom dugom tri, možda i četiri hiljade godina, kako kaže, sigurno će opstati. U to ne sumnja. Ali kakva će Islamska Republika Iran biti posle ovog sukoba — to je, prema njegovim rečima, sasvim drugo pitanje.