Jedna od najuočljivijih karakteristika aktuelnih vojnih operacija protiv Irana, koje su 28. februara pokrenule Sjedinjene Američke Države zajedno sa Izraelom, jeste primena koncepta takozvanog „obezglavljujućeg udara“ – strategije usmerene na uklanjanje političkog i vojnog vrha protivničke države.

Hapšenje predsednika Venecuele Nikolasa Madura i njegove supruge Silije Flores tokom racije u ranim jutarnjim satima 3. januara 2026. godine mnogi analitičari vide kao svojevrsni uvod u novu fazu američke spoljne politike. Maduro je tada izvučen iz svog kompleksa u Fort Tiuni u Karakasu i prebačen u Sjedinjene Države, gde je trebalo da se suoči sa krivičnim postupkom.

Pravi signal, međutim, poslat je kasnije pokretanjem operacije nazvane „Epic Fury“, tokom koje je ubijen vrhovni lider Irana Ali Hamnei zajedno sa još nekoliko visokih iranskih zvaničnika.

Koncept takozvanog „obezglavljivanja“ u vojnoj doktrini odnosi se na ciljano uklanjanje najvišeg političkog i vojnog rukovodstva protivnika. Ideja je da se time izazovu paraliza sistema komandovanja, konfuzija u strukturama vlasti i na kraju slom upravljačkog aparata.

Da li će takva strategija dovesti do promene režima u Iranu, kako tvrdi američki predsednik Donald Tramp, još je neizvesno. Ipak, ono što je jasno jeste da su Sjedinjene Države pokazale spremnost da uklanjaju lidere država koje smatraju neprijateljskim, čime je koncept „obezglavljujućih udara“ prešao iz teorije u praksu.

Ovakav pristup izazvao je zabrinutost među liderima država koje Vašington smatra protivnicima. Posebno se pominje Severna Koreja i njen lider Kim Džong Un, ako je suditi prema izveštajima južnokorejskih medija.

Analitičar Go Mjong-hjun iz seulskog Instituta za strategiju nacionalne bezbednosti ističe da je za režim koji je izgrađen oko apsolutne zaštite lidera takva pretnja izuzetno ozbiljna.

Američki politikolog Robert Pape objašnjava ovu strategiju slikovitom analogijom: rukovodstvo države ili organizacije funkcioniše poput mozga u telu – ako ga uništite, telo umire; ako ga izolujete, telo postaje paralizovano; a ako ga zbunite, telo gubi kontrolu.

Kada se eliminiše harizmatični lider koji drži organizaciju ili državu na okupu, sposobnost protivnika značajno slabi, a šanse za brzu pobedu rastu.

Osim toga, smrt lidera često stvara vakuum koji je teško popuniti jednako sposobnim i iskusnim naslednicima. To može dodatno oslabiti organizaciju i otežati donošenje strateških odluka.

Često dolazi i do rivalstva među naslednicima, što stvara dodatnu konfuziju i unutrašnje sukobe.

Treći efekat je promena ponašanja organizacije: nakon likvidacije lidera ona često prelazi iz ofanzivne u defanzivnu fazu, fokusirajući se na sopstvenu zaštitu.

U takvoj situaciji lideri smanjuju komunikaciju, stalno menjaju lokacije i raspršuju strukture, što otežava planiranje kompleksnih operacija.

Prema Todu Tarneru sa United States Army War College, ciljana ubistva mogu imati više strateških efekata: mogu ojačati nacionalnu bezbednost kroz preventivne napade, omogućiti operacije bez velikog prisustva kopnenih snaga, smanjiti vojne i civilne gubitke, umanjiti troškove i održavati pritisak na neprijateljske mreže.

Istorija američkih ciljanih likvidacija protivnika duga je decenijama. Ono što je, međutim, Donald Tramp učinio jeste da je ovu strategiju u velikoj meri normalizovao u savremenom ratovanju.

Kolumnista lista Washington Post David Ignatius to je opisao rečima: „obezglavljivanje postaje američki način ratovanja“.

Sjedinjene Države su u prošlosti gađale kompleks libijskog lidera Muamera Gadafija, predsedničku palatu Sadama Huseina u Bagdadu, kao i kamp za obuku Osame bin Ladena u Avganistanu.

Godine 2020. američki dron ubio je i Kasema Solejmanija, komandanta jedinice Kuds iranske Revolucionarne garde, na aerodromu u Bagdadu.

Amerika je u velikoj meri preuzela praksu ciljanih udara od svog saveznika Izraela, koji već decenijama koristi dronove i vazdušne napade za eliminaciju protivnika.

U knjizi „Rise and Kill First“ izraelskog novinara Ronena Bergmana navodi se da su izraelske bezbednosne službe do 2018. godine izvele oko 2.700 atentata širom sveta.

Takva praksa intenzivirana je nakon Minhenskog masakra 1972. godine, kada su palestinski militanti ubili 11 članova izraelskog olimpijskog tima.

Od tada je Mossad sprovodio niz operacija protiv palestinskih operativaca u Jordanu, Libanu, Malti, Tunisu i Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Slična strategija razvijala se i u američkoj politici. Prema Bergmanovim podacima, broj ciljanih likvidacija koje su izvele SAD porastao je sa 48 tokom mandata Džordža Buša na čak 353 tokom predsedništva Baraka Obame.

Zanimljivo je da su ove operacije prvobitno bile u nadležnosti CIA, ali su tokom Obamine administracije prebačene pod kontrolu američkog Ministarstva odbrane.

Ipak, u pravnom smislu atentati su formalno zabranjeni za Sjedinjene Države. Izvršna uredba 12333, koju je 1981. godine potpisao predsednik Ronald Regan, jasno navodi da nijedno lice koje deluje u ime američke vlade ne sme učestvovati u atentatu.

Ta uredba bila je odgovor na istrage Črčovog komiteta koje su otkrile niz ilegalnih operacija i planova za ubistva stranih lidera.

Prvobitno je zabranu političkih atentata uveo predsednik Džerald Ford 1976. godine, a kasnije su je dodatno pooštrili Džimi Karter i Ronald Regan.

Međutim, američki pravnici prave razliku između „atentata“ i „ciljanog ubijanja“, posebno kada je reč o borbi protiv terorizma.

Bivša kongresmenka Džejn Harman objašnjava da se ciljana ubistva smatraju legitimnim u okviru „specijalnih operacija“ usmerenih na zaštitu nacionalne bezbednosti.

Obamina administracija dodatno je redefinisala pravni okvir tvrdeći da upotreba smrtonosne sile protiv neprijatelja u skladu sa zakonima ratovanja ne predstavlja atentat.

Taj okvir takođe dozvoljava kršenje suvereniteta druge države ukoliko ona nije sposobna ili nije voljna da ukloni pretnju sa svoje teritorije.

Na osnovu takvog tumačenja međunarodnog prava, Tramp može da opravda svoje akcije u Iranu.

Ipak, ostaje pitanje kakve će dugoročne posledice imati strategija „obezglavljivanja“.

Može li ona zaista dovesti do stabilnog i demokratskog poretka ili će, naprotiv, stvoriti nove ekstremnije lidere?

Postoji i takozvani „efekat mučeništva“, koji može dodatno radikalizovati društvo i dovesti na vlast još tvrđe političke strukture.

Ni sam Tramp nije ponudio jasan odgovor. Kada su ga novinari pitali sa kim će Sjedinjene Države pregovarati nakon završetka bombardovanja, odgovorio je: „Većina ljudi koje smo imali na umu su mrtvi… uskoro nećemo poznavati nikoga.“

Njegov državni sekretar Marko Rubio takođe nije dao preciznije objašnjenje pred američkim Kongresom.

On je rekao da bi Sjedinjene Države najpre završile rušenje režima, a zatim procenile mogućnosti političke rekonstrukcije.

Kako je zaključio David Ignatius, takav pristup predstavlja „trijumf taktike nad strategijom – prvo srušiti sistem, a tek onda razmišljati kako ga ponovo izgraditi“.

A istorija pokazuje da taktika, za razliku od strategije, retko može sama da izgradi stabilan politički poredak.