SVEŠTENIK O NAJOKRUTNIJEM SERIJSKOM UBICI U ITALIJI "Nakon ispovesti, uradio je nešto što neću zaboraviti dok sam živ"

Godinama pre nego što je umro, Donato Bilanča (Donato Bilancia), čovek koga Italija pamti kao najokrutnijeg serijskog ubicu 20. veka, zamišljao je svoj kraj.

- Nakon što umrem, želim da se moj pepeo baci u smeće. Ići ću u pakao, ali molim Boga da mi dozvoli da prođem pored svih žrtava i zamolim za njihov oproštaj - rekao je svešteniku Marku Poci, koji je služio mladi sveštenik u zatvoru "Due Palazzi"-

Dočekao je svoj kraj pre pet godina u Padovi, krajem decembra, piše portal Korijere del Veneto (Corriere del Veneto).

Umro je od kovida u 69. godini. Uhapšen je u maju 1998. godine, nakon 17 ubistava za koja je dobio 13 doživotnih kazni. Nakon njegove smrti, sedamnaest praznih stolica postavljeno je pored njegovog kovčega u crkvi San Bartolomeo. Na svakoj od njih jedno ime, jedan prekinut život.

Sahranu je vodio Poca.

Bilanča je ubio svoje žrtve 1997. i 1998. godine u severnoj Italiji. Nije bilo očiglednih veza između većine ubistava. Uglavnom je nasumično birao žrtve različitih profila, sejući strah među ljudima u Italiji.

Ubijao je vatrenim oružjem, noževima i davljenjem.

Dobio je nadimak Ligursko čudovište i Ubica iz voza, a novine su ga u to vreme nazivale najgorim serijskim ubicom u italijanskoj istoriji. Tokom suđenja, tvrdio je da zločine nije počinio svesno jer je bio „opsednut bolešću“.

Sveštenika Pocu je u samicu serijskog ubice doveo volonter u zatvoru, rekavši mu da ako zaista želi da razume zatvor, „mora da počne od Donatoa".

- Kada sam ga prvi put sreo, bio je zatvoren, sa divljim pogledom. Plašio me je, odbijao. Vikao je bez razloga - rekao je sveštenik.

Njihov odnos se promenio jer je insistirao da ubicu zove gospodin Donato, bez ulaženja u njegovu prošlost.

- Pre toga, niko ga nije zvao gospodin dvadeset godina, i to poštovanje ga je više potreslo od batina koje je dobijao u zatvoru. Nikada nije pričao o njima, iako ste ih mogli videti na njegovom otečenom licu - objašnjava Poca.

Za mladog sveštenika, koji je devedesetih godina putovao na univerzitet vozom, plašeći se da bi mogao postati jedna od Donatovih žrtava, to je bio šok. Nikada nije zamišljao da će jednog dana stati pred njega. Njihov odnos se razvijao tokom godina, a Poca ga opisuje kao čoveka „zakopanog pod teretom svojih postupaka“. Sećanje na žrtve, posebno na jednu, navodno ga nikada nije napustilo.

Poslednjih godina, Bilanča bi ulazio u crkvu i sedao pozadi, objašnjavajući da ne želi da ga vide kako plače. Svakog ponedeljka, posle mise, poveravao bi se svešteniku, govoreći da oseća da mu Jevanđelje govori. Prekretnica je došla 2018. godine.

- Želim da se ispovedim. Nikada to nisam uradio, vi me naučite - rekao je Poca.

Ispovest je trajala skoro četiri sata, a Poca kaže da je u jednom čoveku video borbu između dobra i zla. Kada su izašli iz ispovedaonice, sveštenik je predložio da se zajedno pomole. Bilanča je recitovao imena svojih žrtava jednu po jednu, po sećanju, što je za Pocu, kaže, bio jedan od najpotresnijih činova u njegovom životu.

Bilanča, kaže sveštenik, nikada sebi nije oprostio i često je pominjao kako je najteže oprostiti sebi. Navodno je pokušavao da čini dobro pred kraj života.

- Ne mogu da vratim u život one koje sam ubio, ali mogu da održim druge u životu - rekao je svešteniku.

Niko nije smeo da sazna, prema Bilančijevom zahtevu, da su zahvaljujući njemu preživljavaju porodica sa juga Italije i dete sa invaliditetom sa severa, kojima je ubica namenio svoju penziju.

Sveštenik kaže da je ispričati ovu priču bez povrede sećanja na žrtve bio najdelikatniji izazov. „Nema opravdanja, zlo nikada nije opravdano. Ali u zatvoru, kada se zlo susretne sa dobrim, nešto počinje da se lomi“, rekao je on, piše Korijere del Veneto.

BONUS VIDEO

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI