Osim umetničkog dara, Meri je govorila više jezika i studirala u inostranstvu. Volela je da putuje, a autostopiranje je tada bilo uobičajeno i prirodan izbor za mladu ženu željnu avanture.

Ujutro, 15. februara 1974, oko 10:30, Meri je napustila svoj stan u Mineapolisu, noseći veliki kartonski natpis s natpisom „Madison“. Planirala je da stigne do umetničke izložbe u Čikagu, udaljene više od šest sati vožnje, uz usputno presedanje u Medisonu. Njena cimerka ju je poslednji put videla dok je, odevena u dugački braon krzneni kaput, farmerke i kestenjastu majicu s polo kragnom, izlazila na zimski dan sa snegom na tlu.

To je bio poslednji put da je Meri viđena živa.

Tri sata kasnije, jedan svedok je pozvao policiju. Video je muškarca kako u Spring Bruku u Viskonsinu izbacuje telo iz automobila i pokušava da prikrije tragove. Uplašen dolaskom drugog automobila, muškarac je pobegao. Svedok je prišao mestu događaja i u snegu pronašao telo žene licem okrenuto ka zemlji.

Policija je brzo stigla na lice mesta. Ispostavilo se da je u pitanju telo Meri Šlejs. Njen kaput i torba nikada nisu pronađeni. Ubodena je nožem najmanje petnaest puta u gornji deo tela. Posekotine na rukama svedočile su o očajničkom pokušaju da se odbrani. Istraga je pokazala da je ubica najverovatnije povezao Meri u Mineapolisu i odvezao je do udaljenog mesta, gde ju je ubio u vozilu. Njeno telo bilo je još uvek toplo.

Svedok je opisao automobil zlatne boje. Na tlu prekrivenom snegom nije bilo upotrebljivih tragova guma. Na mestu zločina pronađena je narandžasto-crna vunena kapa, verovatno pripadala ubici. DNK vlakna s kape, uz DNK ispod Merinih noktiju i krv sa njene odeće, nisu dala podudaranje u bazi podataka CODIS.

Javnosti je tada predstavljen fotorobot muškarca sa smeđom kosom i brkovima. Istraga je obuhvatila stotine tragova, ali bez rezultata.

Godine su prolazile. Policija nije odustajala, redovno se vraćajući na slučaj, nadajući se da će jednog dana pravda biti zadovoljena.

Godine 2009. Merino telo je ekshumirano radi dodatnog testiranja, ali ni tada savremena tehnologija nije pomogla u identifikaciji ubice. Dve godine kasnije, istražitelji su spekulisali o mogućoj vezi s ozloglašenim Rendalom Vudfildom, bivšim igračem američkog fudbala, kasnije poznatim kao "ubica sa međudržavnog puta 5", koji je početkom 1980-ih počinio seriju ubistava duž zapadne obale SAD.

Ipak, i ta linija istrage ostala je bez rezultata.

Krajem 2022. godine, rešeni da pronađu odgovore, istražitelji su počeli da sarađuju s timom genetičkih genealoga s koledža Ramapo u Nju Džerziju. Koristeći javno dostupne DNK baze podataka i porodična stabla, krenuli su da rade sa DNK materijalom iz pronađene kape.

Trag ih je doveo do određene porodične linije. Istražujući mušku granu, naišli su na ćorsokak — dok nisu pretpostavili da je ubica možda bio usvojen. To se ispostavilo tačnim.

Dalje istraživanje ih je odvelo do Džona Milera (84), koji je živeo u Ovatoni, Minesota. Dana 7. novembra 2024, nedugo pre Merinog 76. rođendana, policija je pokucala na njegova vrata i privela ga na ispitivanje.

Isprva je negirao bilo kakvu umešanost. Međutim, suočen s DNK dokazima, Miler je promenio svoju priču. Priznao je da je pokupio Meri dok je stopirala. Rekao je da je tražio „seksualni kontakt“, a kada je Meri odbila, ubio ju je.

Posle gotovo pola veka, slučaj je konačno dobio epilog. Za Merine voljene, koji su decenijama čekali pravdu, i za istražitelje koji nikada nisu odustali, zatvoreno je jedno bolno poglavlje.

BONUS VIDEO