RADOVAN KARADŽIĆ OTKRIVA Evo kako je počeo rat u Bosni - Alija dobio ponudu koja se ne odbija
Foto: Tanjug

Šta znači trideset godina?

Bosna i Hercegovina, nova i transformisana, u skladu sa Lisabonskim sporazumom, punila bi 18. marta trideset godina, ali bez rata, rušenja, ubistava... Bila bi bogatija za nekoliko stotina hiljada građana, skoro 100.000 mladih ljudi koji su izginuli i bar dva puta toliko onih koji bi se od njih rodili, uz silne hiljade onih koji su se rasuli po svetu. Očuvana bi bila stara, vekovna prijateljstva i sklopljena mnoga nova. I gde bi nam bio kraj, u sve boljoj i bogatijoj budućnosti.

Dete koje se rodilo u martu 1992. već ima trideset godina i svoju decu. To je gotovo polovina ljudskog života, a svakako polovina onoga zrelog i produktivnog perioda ljudskog veka. Veliki period za pojedinca, ali nije zanemarljiv ni za ljudsku zajednicu.

Kakva je to pamet koja nas je navukla da to izbegnemo i prođemo sve ono kroz što smo prošli, ako smo prošli?

Iako to nije u celosti bila domaća pamet, plodno tle i seme bili su domaći i stvoreni u interesu ranijih okupacija stranaca. Ovoga puta je odlučujući bio uticaj stranog menadžmenta, potpuno nepotrebno, a sada je jasno i krajnje zlonamerno, jer smo se mi već bili dogovorili.

Evo kako je to bilo: svakako dobri, skoro idilični odnosi među trima nacionalnim strankama pobednicama izbora 1990, počeli su da se kvare čim smo ostvarili prvi zadatak - konačni odlazak sa scene komunističkog režima. Predstojala je još mukotrpnija promena sistema u moderan demokratski sistem sa tržišnom privredom i neophodnom socijalnom politikom. Zbog toga sam odmah predložio ekspertsku vladu, ali druge dve stranke to nisu prihvatile. Dok su teške senke secesionističkih zbivanja u Sloveniji i Hrvatskoj odjekivale i u Bosni, prve čarke su nastajale kod podele vlasti, sa puno prevara, preglasavanja i otimačine funkcija, a naročito u sektoru unutrašnje bezbednosti. I to je u velikoj meri bilo uslovljeno željom druge dve stranke da njihove nacionalne zajednice po svaku cenu ostvare otcepljenje.

U svetu u kome se poštuju pravila, zakoni i Ustav, srpska strana bi bila u najboljem položaju - na tako krupnu promenu Ustava Jugoslavije i BiH raspolagala je pravom veta. Jednostrana otcepljenja Slovenije i Hrvatske su bila podjednako protivustavna kao što je to konstatovao i haški sudija Antonio Kaseze. Mada je Nemačka uradila mnogo na razbijanju Jugoslavije, ipak je najveća odgovornost na tadašnjnim svetskim hegemonima - anglosaksonskoj zajednici naroda (SAD i Ujedinjeno Kraljevstvo). Ona je omogućila kršenje ne samo Ustava Jugoslavije i republika, nego i kršenje svih mogućih međunarodnih akata od Povelje UN, Helsinškog sporazuma o granicama do svih dokumenata o ljudskim, nacionalnim i građanskim pravima. Time je konačno poništila sve mirovne sporazume iz 20. veka, koje je međunarodna zajednica bila dužna da štiti i poštuje.

UZDA ZA SRBE

Srbi su u tome prošli najgore. Samo u 20. veku imali su pobede u Prvom balkanskom ratu, Drugom balkanskom ratu, Prvom svetskom ratu, u Drugom svetskom ratu - i sve su te pobede obezvređene, a rezultati poništeni. Anglosaksonci su se prema Nemcima posle Prvog svetskog rata poneli tako da su za rezultat dobili ustoličenje Hitlera i nacizma. Neki autori su me pogrešno razumeli (kao DŽ. Stern) da sam implicirao odgovornost Anglosaksonaca za pojavu Hitlera, a nije tako. Hitler se uvek može naći, ali narod koji nije uveden u očajanje neće za takvoga glasati, kako se to desilo Nemačkoj posle Prvog svetskog rata, uvođenjem ostrakizma i nametnutim, nepodnošljivim kompenzacijama. Isti ti pobednici nakon Drugog svetskog rata nisu ponovili tu grešku, nego su Maršalovim planom pružili poraženim narodima pojas za spasavanje, što je za rezultat dalo opšti napredak Evrope i sveta.

Međutim, isti pobednici Hladnog rata su ponovili onu prvu grešku i po svetu počinili mnoga zla i zločine. Krizom u periodu od 1990. do 1999. naši zapadni saveznici su izvršili reviziju ishoda svih ovih ratova na srpsku štetu i po ukusu Hitlera i naših drugih neprijatelja. Rusija i Francuska devedesetih nisu bile u stanju da nam pomognu, a Anglosaksonci su se, bez otpora posle pobede u Hladnom ratu, poneli prema Srbima kao prema Nemcima posle Prvog svetskog rata. Umesto da integrišu svoje privrede sa ruskom i kineskom, da posle raspuštanja Varšavskog pakta i SSSR raspuste NATO, stvore nove međunarodne pravne mehanizme i ojačaju ulogu UN, oni su odabrali suprotstavljanje, podrivanje i obuzdavanje razvoja drugih nacija što su po sebi elementi neskrivenog neprijateljstva i rata.

Kod nas "obuzdavanje" ima jasnu nameru - nabijanje nekome uzde u zube, a onda sledi ili nošenje tereta ili - jahanje. Kakva je to slobodna konkurencija i tržišna privreda kada se za primat ne boriš kvalitetom i cenom, nego "obuzdavaš" konkurenta? Kad bi seljak obuzdavao i sabotirao drugog seljaka, ako država ne bi kaznila sabotera, izbio bi rat među njima. Između sukoba i susreta (counter i encounter), oni su odabrali sukob (counter), iako bi u susretu prošli mnogo bolje, i svet i oni sami. Tako smo na skup i bolan način saznali kako to izgleda kad "neki pobede" i kako im, u toj pobedi, nestane plemenitosti i mere.

PROGLAŠENJE RS

Ali da se vratimo na početak.

Dobri odnosi između tri stranke pobednice izbora u Bosni 1990. trajali su sve dok nismo ostvarili pobedu. Zaoštravanje u raspodeli vlasti i u službama prisile (državne sile) odmah je pokazalo svoju svrhu, jer su te službe mogle i morale da spreče naoružavanje i organizovanje nelegalnih snaga. Dok su naši razgovori i dalje trajali, muslimanska elita se sve više grupisala oko MBO koju su vodili Adil Zulfikarpašić i Muhamed Filipović.

Oni su uz podršku Alije Izetbegovića u leto 1991. predložili "istorijski srpsko-muslimanski sporazum" koji smo mi zdušno prihvatili, ali su napetosti i dalje trajale na osnovama sitnih prevara iz krupnih razloga - priprema za jednostranu secesiju.

Početkom septembra 1991, u skupštini BiH usvojen je zaključak da na najvažnijim pitanjima sudbine BiH neće biti nadglasavanja što je bila potvrda ustavnih odredaba.

Međutim, SDA je povukla podršku srpsko-muslimanskom sporazumu i Zulfikarpašića izložila žestokoj kritici zbog "izdaje i šurovanja" sa Srbima, a već 15. oktobra je Ustav sasvim pogažen nelegalnim produžavanjem prethodno već zaključene sednice i izglasavanjem Deklaracije o nezavisnosti bez prisustva i protiv Srba. Tada počinje konferencija o BiH u okviru konferencije o SFRJ pod vođstvom lorda Karingtona i ambasadora Žozea Kutiljera.

Nekako u to vreme Izetbegović se vratio iz Nemačke i potiho nam saopštio da je u Evropi dobio ponudu koju ne može da odbije. Tog 15. oktobra suspendovan je Ustav BiH sa ciljem da se potvrdi da Bosna hoće da bude nezavisna, bez obzira kako se do tog stava došlo.

Konferencija je obratila pažnju na dešavanja u Bosni tek kada smo mi formirali Skupštinu srpskog naroda u Bosni i Hercegovini kao jedinu moguću odbranu u situaciji kada je zajednička skupština postala oružje protiv nas. Suspendovano je delovanje institucija i otvoren prostor za vaninstitucionalno delovanje što su zaključili i muslimanski intelektualci Rasim Kadić i drugi.

Ulazak Bosne u konferenciju doneo je značajne promene. Samo zlonamerni ne bi hteli razumeti da je to što su Srbi hteli opravdano i pošteno, jer bi isto dobila i druga dva naroda. Na dominaciju niko nema pravo! Sve dok jedna od strana na ostatak sveta gleda kao na neraspoređeni ratni plen, nemamo se čemu nadati.

Zamislimo da taj plen dobije, samo za sebe, strana koja ga želi? Šta onda sledi?

Robovanje celog ostatka sveta. Tada porobljeno čovečanstvo ne bi moglo biti ni potrošač proizvoda tog totalnog hegemona - da bi bio potrošač, narod bi morao nešto da proizvodi. Jasno je da je perspektiva bila samo u razgovorima, ali međunarodna zajednica je više poštovala novostvoreno stanje na terenu svesno ignorišući pravne osnove toga stanja.

Odlukom Srbije i Crne Gore da formiraju SRJ ostali smo bez snažnog oružja legaliteta Jugoslavije. Ostala nam je poslednja odbrana - odbrana naših prava po Ustavu BiH. Zato je formiran parlament Srba u BiH i to je odmah uozbiljilo faktore u evropskoj zajednici, no SDA je nastavila da gura ka nezavisnosti na talasu inercije priznanja Slovenije i Hrvatske u kojoj je rat tek završen. Nastavljajući delovanje protiv Ustava i bez srpskih predstavnika, SDA je 19. decembra službeno zatražila nezavisnost. To nas je nateralo da proglasimo svoju Republiku, što je imalo sasvim konkretan i praktičan uticaj na Badinterovu komisiju i celu evropsku zajednicu da ozbiljnije shvate poziciju Srba i intenziviraju pregovore.

VEŠTI KUTILJERO

Na ovakvu godišnjicu red je da se pomenu glavni posrednici u razgovorima i pripremanju Lisabonskog sporazuma i izuzetne ličnosti. Lord Karington je bio jedna živopisna ličnost, spontan i duhovit više nego što je uobičajeno za englesku aristokratiju, sa velikim iskustvom u diplomatiji. Bez obzira na ishode, on nije mrzeo Srbe i to je pokazivao nijansama koje je trebalo pratiti. On nam je prvi saopštio nekoliko stvari koje smo kasnije često susretali, kao: "znamo da su Srbi u pravu, ali postoje nove realnosti". Kao da nam je prebacivao zašto i mi ne pravimo "nove realnosti" na terenu. I otkrio nam je da će Evropska zajednica "po ubrzanom postupku priznati otcepljenje republika da bi se sprečilo da Srbi diktiraju događaje". Stari lisac nije sasvim sakrio ironiju u svojim rečima.

Pod njegovim vođstvom je radio i prvi kartograf RS Henri Darvin. NJegov doprinos je ogroman - on je prvi kartografski utvrdio da se Bosna može reorganizovati u tri autonomna entiteta. To je ona prva mapa BiH proizvedena u okviru konferencije, na kojoj je trebalo raditi u pogledu putnih komunikacija i privrednih celina, kako je i bilo predviđeno sporazumom. Imali smo nameru da i Darvina odlikujemo za doprinos miru, ali je on, nažalost, ubrzo preminuo. Konačno, glavni posrednik je bio portugalski diplomata Žoze Kutiljero, koji je za nas bio najveće i najprijatnije iznenađenje. Pored pregovaračkih i diplomatskih veština i uvažavanja strana, videlo se i izuzetno obrazovanje ovog ambasadora. Profesor Koljević je imao običaj da u razgovorima citira Šekspira, pa je bilo pravo iznenađenje kad je i ambasador Kutiljero nastavio da napamet citira ono što je Koljević započeo. Radovao se svakoj i najmanjoj saglasnosti među nama, pregovaračkim stranama. Da nije odbačen već usaglašeni Lisabonski sporazum, verovatno bi lordu Karingtonu, ambasadoru Kutiljeru i njihovom timu bila dodeljena Nobelova nagrada za mir. To bi bilo zasluženo.

Kada smo svi izrazili saglasnost sa osnovama Lisabonskog sporazuma i spremnost da dovršimo mape, ja sam u svojoj velikoj naivnosti dao egzaltirane izjave medijima kako je ovo veliki dan za BiH, kako su i BiH i mir spaseni, a što su dobronamerni novinari poput Dejvida Bajndera objavljivali kao dokaz srpske odanosti miru. Svi pomenuti su već pokojni i neka Bog da njihovim dušama pravedan mir.

CIMERMAN

Prema ranijem dogovoru otišao sam u Beograd na sastanak sa predsednikom Slobodanom Miloševićem i ambasadorom SAD Vorenom Cimermanom, odvojeno. Cimerman se sreo sa mnom u dogovoreno vreme. Kad sam izložio suštinu onoga što je dogovoreno, zapazio sam kod ambasadora Cimermana ne samo odsustvo oduševljenja kakvo sam ja imao, nego čak i nezadovoljstvo.

- Meni se čini da je ovo komadanje.

- Nikako - odgovorio sam, prebacujući sebi da nisam dobro predstavio sporazum.

- Nikako, daleko je više komadanje Jugoslavije, jer nema sporazuma, a imali smo ratove. U Bosni smo se dogovorili o unutrašnjoj reorganizaciji i nema rata.

- Svejedno, meni to izgleda kao komadanje.

Ostatak razgovora je beznačajan, jer sam ja odustao od ubeđivanja ličnosti koju samo kurtoazno informišem, iako nije učesnik pregovora. Dogovorili smo se da se vidimo i u Sarajevu kad Cimerman dođe u posetu. Do izlaza iz ambasade duž hodnika i stepenica, pratio me jedan od srednjih službenika ambasade koji je odlično govorio srpski i studirao je kod nas, čak i u Banjaluci. Nevažno ćaskanje završilo se na samom izlazu njegovim pitanjem:

- Hoćete li videti Miloševića?

- Svakako. Da i njemu objasnim sporazum.

- Treba da znate da će on... biti ubijen - rekao mi je Amerikanac.

Zapanjio sam se i upitao:

- Šta? Ko će ga ubiti - pitao sam, propuštajući da upitam zašto.

- Ubiće ga Si-Aj-Ej (CIA).

- Šalite se. Pa vi to ne radite - rekao sam.

- Mi ne, ali neke službe i operativci... Uostalom, videćete - odgovorio je.

Već sam bio napolju, preneražen, ali odlučan da se saberem i razmislim. Sabiranje je bilo munjevito. Nije me upozorio da mu ne kažem, iako nas je u to vreme morao smatrati saveznicima. U to vreme još uvek nismo imali sukobe, osim nekih razlika u pogledima.

Dakle, želi da mu ja to kažem. Zašto? Da time uslovi i moje i njegovo ponašanje. Ako zaista hoće da ga ubiju, neizbežno će ubiti i mene. Pre nego što progovorim, jer takva se tajna ne govori ni Miloševićevom neprijatelju. Takođe, on ne može znati da ja ovo neću reći nekome drugom ili ostaviti napismeno da se objavi ako se to desi. Pri tome, sve to mi je ispričao na stubištu, koje niko ne snima, tako da bi ako se to ne desi lako demantovali. Jedini zaključak je bio - to se neće desiti, a svrha je da mu ja kažem i da to utiče i na njegovo i na moje ponašanje i na međusobno poverenje, jer predsednik Milošević ne bi mogao verovati Srbinu kome jedan Amerikanac poverava takvu strašnu tajnu. Moja odluka je - to neću reći nikome - čak ni Jovici Stanišiću, jer bi on morao da zabeleži i prosledi... čak ni svojoj ženi da se ne zabrine. Ovo prvi put saopštavam.

RUSIJA I KINA

Kad je nakon par dana Cimerman posetio BiH, nije se sastao sa sve tri strane zajedno nego odvojeno. On i ja smo otišli u jedan poznati ugostiteljski objekat u centru grada, jer je meni bilo važno da to ne bude nešto skriveno. O sporazumu skoro da i nismo ništa govorili, osim što je Cimerman ponovio svoj stav da je to rešenje loše i da može biti loš primer drugima. Kako dogovaranje može biti loš primer, pomislio sam, ali nije bilo koristi od ubeđivanja. Rezultat te njegove posete i susreta sa Izetbegovićem videli smo već 24. marta kada je SDA obelodanila da sporazuma neće biti. Kasnije je, nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, koji je skoro isti kao Lisabonski sporazum, Cimerman javno priznao da je "ambasada bila protiv toga sporazuma ... tj. ja" i dodao " izgleda da taj sporazum i nije bio tako loš".

Vekovi učenja i iskustava ne znače ništa. Toliko velikih hegemona iz prošlosti je propalo ili se smanjilo na prirodnu veličinu svoje nacionalne države. Postavlja se pitanje gde je kraj. Postavlja se pitanje šta bi značila pobeda hegemona i uspostavljanje jednog trajnijeg hegemona nad celim svetom. Perspektiva takvog robovanja nije nemoguća i u tom svetlu izgleda kao da je ljudska vrsta u celini precenjena. Kao da je precenjena i sloboda i kao da je nepristojno u takvom svetu poželeti slobodu, dakle poželeti opstanak.

Koliko bi to trebale da budu male Rusija i Kina da bi zapadni svet bio spokojan i srećan, kada je njima i Srbijica prevelika. Mali i slobodarski narodi imaju mnogo razloga za oprez prema raznim internacionalama, jer Srbi još ne mogu da se reše bede koju im je nametnula Kominterna, a ni Vatikanska internacionala nije bila "srboljubna".

SAD su sebi dozvolile rasizam koji je priznao Zbignjev Bžežinski kada je rekao:

- Komunizam gotov. Na redu je pravoslavlje!

Antitruski i antipravoslavni sentiment Bžežinskog, koji potiču iz Evrope, postali su temelj američke politike kod nekoliko predsednika. Kako su to SAD sebi dozvolile?

Obuzdavanje i sabotaža prirodnih potencijala jedne zemlje-nacije, morali bi biti inkriminisani bar koliko i svaka druga nelojalna konkurencija, samo još strože jer je to akt rata. Austrougarska je pred Prvi svetski rat povela Carinski rat protiv Srbije. Više od celog veka kasnije gledamo isti scenario kao da svet za to vreme nije naučio ništa.

Zemlje koje se ponose svojim poslanjem da šire i čuvaju demokratiju i slobode, teže da zaposednu ceo svet. Šta bi radile kada bi u tome uspele? To ni maštoviti pisci ne bi mogli da nam dočaraju, a mi se nadajmo da nećemo saznati.

Komentari (0)

Loading