Počeću od Kulina bana. Tačnije od Crnjanskog. Nedavno se pojavila zbirka polemičkih tekstova (Gradac, "Slučaj Crnjanski"). Nju je 1932. Crnjanski inicirao člankom "Mi postajemo kolonija stranih knjiga", u listu "Vreme", a ubrzo je prerasla u sada već čuveni "rat protiv književne levice". U jednom od svojih nimalo blagih reagovanja na kritiku i kritičare njegovog pogleda na stvari, Crnjanski piše o "socijalnom teroru" koji se prodaje kao književnost. Kad pomene pridev "socijalni" pisac, naravno, misli na socijalistički, tj. komunistički. Među mnogim drugim negativnim pojavama pominje i  "propagandnu žurnalistiku".

"Socijalna" književnost, kaže Crnjanski, jeste "kulturno i biološki usiljeno i nametnuto majmunisanje iz inostranstva".

Pošto je reč o majmunisanju, uzmimo moj primer.

Čitavog života sebe sam odgajao u duhu vrednosti zapadnog inostranstva. I smatrao sam da je kritika mog pogleda na svet – majmunisanje. Danas više nisam sasvim siguran. Šta li se promenilo? Da li sam se promenio ja ili inostranstvo?

Ono što je Crnjanski uočio kao momenat maligne alteracije kulturnog života u Jugoslaviji, danas traje u identičnoj kulturnoj, biološkoj i socijalnoj konstelaciji u Srbiji, s tim da su metastaze zloćudne bolesti (čiju je ranu fazu Crnjanski tačno dijagnostifikovao pre skoro 100 godina) danas postale smrtonosne.

Današnje "majmunisanje" blokadersko-propagandne žurnalistike (neko će s pravom nazvati terorom!) posledica je preuzimanja svih alata Cicvarićevog tablodnog novinarstva, svih najubitačnijih oružja "Pravde" i "Izvestije" iz najboljih dana i taktičkih bojevih glava obogaćenih osiromašenim uranijumom Folkišer Beobahtera. I ako bi me neko pitao šta su zapadne (tačnije – evropske) vrednosti koje danas modeliraju svest naše mladeži, odnosno naših "studenata" (ko god činio sadržaj tog pojma), rekao bih: čine ga luksemburški mediji plus totalitarne društvene mreže nastale još u Orvelovim horor snovima. Profesori blokaderi koji sve to radosno gledaju tapšući svojim ručicama, samo su dekor na toj slici.

Zato blokadersko ponašanje čas miriše na boljševizam, čas na fašizam, Ako nekog baš zanima opis tog mirisa, dao ga je Kurt Vonegat u romanu "Klanica 5". Podseća na iperit i ruže. Bilo kako mu drago, danas je to mirišljavo blokadersko majmunisanje jedino socijalno prihvatljivo ponašanje pobunjene bogate klase i superiorne rase.

Da ne dužim: od opasnosti da postanemo "kolonija stranih knjiga" na  šta je upozoravao Crnjanski, stigli smo do realne opasnosti da postanemo kolonija stranih službi koje organizuju i vode "krvavu šaku", taj zlokobni znak hibridnog rata protiv Srbije. Rat svakoga dana menja oblik i boju, ali se vodi neprekidno, godinama. Neposredni povod uvek postoji i uvek je nebitan sem u smislu energetskog potencijala da izazove emotivnu rezonanciju mirnih građana tako da oni postanu nemirni i nasilni. Da li je to poplava, saobraćajna nesreća, zemljotres, migrantska kriza, korona, litijum, Ribnikar i Dubona, nadstrešnica u Novom Sadu, svaka tragedija je dobra da se njome manipiliše, lešinari i ruši ustavni poredak. Osim u slučaju tragične smrti studentkinje na Filozofskom fakultetu jer je čak i Šolakovim direktorima teško da tu smrt prikače Vučiću, pa će zato telo Milice Ž. gurati pod tepih i organizovati nasilne proteste kojima se mora po svaku cenu onemogućiti policijska istraga.

Ti programski direktori, inače, za sebe tvrde da su novinari i negiraju da osim njih u Srbiji ima novinara. Za novinare Informera kažu da su to "zaposleni na Informeru". Jedan od zaposlenih se našalio rekavši da će ti Šolakovi jurišnici uskoro biti "Šolakovi nezaposleni".

Ti, za sada, zaposleni na Šolakovim medijima, već godinama, poslednjih meseci intenzivno, proizvode atmosferu nasilništva, huškaju na nasilje, afirmišu ga, legitimišu i uz pomoć svojih redovnih gostiju proizvode spiskove za odstrel političkih protivnika u konačnom Armagedonu u kom će Vučićeva vlast sa sve ćacijima biti zbrisana sa lica zemlje.

Ne smemo tu biti nepravedni prema nevladinim organizacijama, npr. prema Crti, koja pravi spisak za odstrel Vučićevih podržavalaca, doprinoseći time stvaranju atmosfere poput one iz minhenskih pivnica tridesetih godina. I koje tim spiskom pomažu plenumima da ne gube vreme tražeći žrtve kad krenu u eliminaciju ćacija.

A šta će se desiti ako im ovaj plan ne uspe? Ako obojena revolucija kalira, ako ustavni poredak bude očuvan čak i posle mađarskih izbora? Ako mirni građani ne postanu majmuni i ako ne krenu da pale RTS i Skupštinu dok se Dinko Gruhonjić i Mila Pajić čistih ruku kriju u pozadini? Hoće li Šolakovi zaposleni biti lustrirani, na način na koji bi oni lustrirali Vučića i njegov ansambl?

Treba li to da se desi s obzorom na sva zla koje su Šolakovi mediji počinili dok su, zajedno sa blokaderskim profesorima, sudijama i tužiocima, gurali našu decu, studente i đake, čak i one maloletne, u nasilje i u sukob s policijom? Ne. Njima ne sme da se desi ništa slično. Ne sme da bude ni pomisli da oni dožive ono što su vrlo svesno i vrlo temeljno pripremali drugima.

Njima je potrebno pomoći da se socijalizuju i denacifikuju po receptu Borke Pavićević. Srbiji je potrebna reafirmacija demokratije i političke borbe političkim sredstvima. A kako do toga, u sledećem broju Kompasa.

(Srpski kompas)