Blokaderima je, po svemu sudeći, zasmetalo i ono što bi u svakoj normalnoj državi predstavljalo minimum istorijskog pamćenja i poštovanja prema žrtvama – izložba o Jasenovcu u holu Narodne skupštine. Umesto pijeteta prema desetinama i stotinama hiljada ubijenih Srba, Jevreja i Roma, pojedini blokaderi su reagovali histerično, tvrdeći da bi takva izložba mogla da „uvredi“ strane političare iz Evropske unije.

Drugim rečima, blokaderima je važnije kako će se osećati pojedini evroparlamentarci, nego činjenica da je u Jasenovcu izvršen genocid nad srpskim narodom. U toj logici, svaka istina koja ne prija političkim mentorima sa Zapada postaje „problem“, a svako podsećanje na srpsko stradanje – provokacija.

Jedna od blokaderki otišla je i korak dalje, pa je na društvenoj mreži X iznela skandaloznu tvrdnju da su fotografije i predmeti iz Jasenovca postavljeni kako bi se predstavnicima Evropske unije „poručilo da su ustaše“. Takva izjava ne samo da relativizuje zločin, već pokazuje potpunu moralnu i intelektualnu prazninu onih koji je izgovaraju.

Jer, u toj izopačenoj logici, problem nije genocid u Jasenovcu – problem je to što se o njemu uopšte govori. Problem nisu ustaški zločini – problem je što se neko usuđuje da ih prikaže u instituciji države Srbije. Po toj matrici, ako bi blokaderi ikada došli na vlast, Srbija bi se verovatno izvinjavala i za sopstvene žrtve, moleći dželata da joj oproste što su nad njom izvršili zločin.

Ovakve reakcije razotkrivaju suštinu blokaderske politike: potpuna spremnost da se odrekne nacionalnog dostojanstva, istorijske istine i elementarnog poštovanja prema sopstvenim žrtvama – samo da bi se udovoljilo stranim centrima moći. Njima ne smeta govor mržnje prema Srbima, njima smeta istina o srpskom stradanju.

Izložba o Jasenovcu nije provokacija. Ona je istorijska činjenica. A onima kojima ta činjenica smeta, problem nije hol Narodne skupštine – problem je savest.