Jedan metak, jedan trenutak i tišina koja je zauvek odnela ime koje je već tada postalo legenda. Predrag Peđa Leovac, mladi oficir sa svega 23 godine, iako teško ranjen i iscrpljen, odlučio je da se vrati tamo gde se najteže ginulo – među svoje saborce na Kosovu i Metohiji.

Slomljena vilica na tri mesta, telo iscrpljeno do granice izdržljivosti, težina spala na oko 50 kilograma, hranjenje na slamčicu – ništa od toga nije bilo dovoljno da ga zadrži kod kuće. Dok su drugi lečili rane, Peđa je razmišljao samo o jednom: kako da se vrati na liniju.

Rođen u Pljevljima, gde je završio školovanje, odlučio je da svoj život posveti vojsci. Upisao je Vojnu akademiju u Beogradu, smer pešadija, i već tada se izdvajao kao izuzetno sposoban, fizički spreman i disciplinovan. Bio je sportista – bavio se karateom i aikidom, trčao maratone i polumaratone, i važio za čoveka čelične volje.

Po završetku akademije 1998. godine dobija čin potporučnika i odmah odlazi na Kosovo i Metohiju, u sastav Prištinskog korpusa, 53. graničnog bataljona. Postavljen je za komandira voda za intervencije na karauli Ćafa Prušit.

Iako mlad, brzo je stekao poštovanje među vojnicima i starešinama.

Sudbonosni trenutak dogodio se krajem oktobra iste godine. Tokom patrole na granici sa Albanijom, pas iz pratnje aktivira minu. Eksplozija razara Peđino telo – vilica mu je polomljena na tri mesta, geler završava pod levom plećkom.

U haosu nakon detonacije, jedan vojnik počinje da puca misleći da su napadnuti. Upravo tada, teško ranjeni Leovac pokazuje neverovatnu pribranost – smiruje vojnika i sam, bez pomoći, odlazi do karaule da potraži pomoć.

Sledi transport u Prištinu, pa zatim na VMA u Beograd. Operacija je uspešna, ali oporavak spor i težak. Zbog povreda nije mogao da jede normalno – hranio se na slamčicu, mršavio i slabio.

Ipak, ni on ni njegov otac nisu želeli da zauzimaju mesto u bolnici dok ranjenici svakodnevno pristižu. Vraća se u Pljevlja na oporavak.

Ali mir nije trajao dugo.

Kako se situacija na Kosovu pogoršavala i kako je NATO agresija postajala sve izvesnija, Peđa više nije mogao da sedi kod kuće. Unutrašnji nemir i osećaj dužnosti bili su jači od rana.

Vraća se na Kosovo.

Pojavljuje se u kasarni u Đakovici pred svojim komandantom, majorom Duškom Šljivančaninom. Iznenađeni komandant ga pita zašto se vratio, a Peđa odgovara rečenicom koja će ući u istoriju:

"Kad ću ako ne sad?"

Odmah nakon toga odlazi u minsko polje, pronalazi pušku koju je izgubio prilikom ranjavanja, čisti je i vraća se u svoj vod.

Ubrzo počinje pakao Košara.

Na Veliki petak, 9. aprila 1999. godine, napadi sa teritorije Albanije postaju brutalni i masovni. Regularna albanska vojska, teroristi OVK i strani plaćenici napadaju u više pravaca.

Peđa sa grupom od oko 30 iskusnih rezervista odlazi u direktnu borbu, dok mlađe vojnike ostavlja u pozadini kako bi ih zaštitio.

Tri dana bez hrane i vode vode krvave borbe.

Trećeg dana, iscrpljen, traži artiljerijsku podršku preko veze:

"Ako za pola sata ne dejstvujete, povlačim ljude!"

Granate ubrzo počinju da padaju i teroristi se povlače.

Peđa viče:
"E sad može da se ratuje! Vojsko, za mnom!"

Kreće u juriš, ulazi među neprijatelje i u borbi prsa u prsa eliminiše jednog, dok drugog uklanja njegov saborac.

Borba se privodi kraju. Deluje kao pobeda.

A onda – trenutak koji menja sve.

Osetio je lagano peckanje u vratu. Ništa dramatično, bar na prvi pogled. Prilazi vojniku, pritiska rukom mesto uboda, pokušava da kaže nešto…

Ali iz usta mu kreće krv.

Ruka mu je potpuno krvava. Krv izbija iz vrata. Snajper.

Pogođen je sa visine.

Gubi svest i pada.

Saborci mu pritrčavaju, zaustavljaju krvarenje koliko mogu, umotavaju vrat i nose ga do saniteta.

Voze ga ka Đakovici.

Lekari pokušavaju da ga spasu.

Ne uspevaju.

Predrag Peđa Leovac umire na putu, nekoliko kilometara pre bolnice.

Radio-veza prenosi vest koja para dušu:

"Našeg Leovca više nema."

I oni koji su već videli previše smrti – tog dana nisu mogli da izdrže.

Kažu da je tada čak i najtvrđi komandir zaplakao.

Godinama kasnije, na Vidovdan 2024. godine, Peđa dobija spomenik u rodnim Pljevljima.

Ali njegovo ime odavno je uklesano tamo gde spomenici ne blede – među junacima Košara.

(Kurir.rs)