STRADANJE SRBA U HRVATSKOJ MOŽE DA SE SVEDE NA OVAJ PRIZOR U ZORU 5. AVGUSTA! "Čuvaj mi Maju“ – poslednje reči koja su zauvek slomile porodicu

Ako bi čitavo stradanje Srba u Hrvatskoj, koje je hrvatska vojska nazvala operacijom „Oluja“, moralo da se svede na jedan jedini prizor – bio bi to trenutak u zoru, 5. avgusta 1995. godine.

Tako počinje svedočenje Branke Hinić, nekadašnje stanovnice Teslingrada, današnjeg Ličkog Osijeka. Tamo je živela sa svojim mužem Bogdanom, sinom Stevicom i ćerkom Majom.

Veče uoči tog kobnog dana, Branka je zajedno sa ćerkom krenula u izbeglištvo. Nije mogla ni da nasluti da se iz svog doma tada zauvek udaljava. Još manje je mogla da pretpostavi da će je već tokom bekstva sustići užasna vest – njen suprug Bogdan je poginuo.

Samo nekoliko sati pre njegove smrti, Bogdan se pojavio u skloništu kako bi se poslednji put oprostio od žene i ćerke, i u pratnji prijatelja ih uputio na bezbedan put kroz šumu. Branki se zauvek urezala slika tog trenutka. Kada je već bio krenuo, Bogdan se zaustavio na vratima, okrenuo se i izgovorio: „Čuvaj mi Maju“. Bio je to njihov poslednji susret.

Ali sudbina je imala još jedan neobičan, emotivni trenutak. U Banjoj Luci, gde su se tada okupljali Krajišnici koji su bežali iz Hrvatske, Branka je bila skrhana bolom. Nije imala snage ni da razmišlja šta sve čeka nju i ćerku, ali ju je izjedala briga za sina Stevicu, koji je tih dana bio na vojnoj vežbi u Petrinji. Nije imala nikakvih vesti o njemu.

Ujutru, dok je stajala ispred kasarne u Banjoj Luci, pokušavajući da dođe do bilo kakve informacije – ugledala je sina kako ide prema njoj. Kaže da su je tada prvi put savladale emocije. Stevica ih je tražio danima, raspitujući se po Banjoj Luci za majku, oca i sestru. Naišao je na grupu ljudi koji su razgovarali o tome da je Bogdan Hinić poginuo – tada je shvatio istinu, ali i nastavio da traži porodicu.

Od tog trenutka pa sve do danas, Branka, Maja i Stevica se ne razdvajaju. Paze jedno drugo i na taj način čuvaju uspomenu na oca i supruga Bogdana – čoveka koji je celog života pomagao drugima.

A upravo zbog tog osećaja odgovornosti i požrtvovanosti je stradao. Tokom povlačenja iz Teslingrada, video je komšiju koji je zaostao za grupom i odlučio da se vrati po njega. U tom trenutku pala je granata. Bogdan je poginuo na mestu, dok je komšija prošao sa lakšim povredama. To nije bila nesreća – to je bio čin dobrote i hrabrosti.

Njegovi posmrtni ostaci ekshumirani su iz masovne grobnice u Žitniku kod Gospića. Identifikovan je i dostojanstveno sahranjen 2007. godine. Danas njegova porodica živi u Rakovici, u stanu koji je obnovljen zahvaljujući donaciji Vlade Švajcarske.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI