NOVA JAITA 2025? Analitičari tvrde – Tramp i Putin crtaju granice moći bez da iko zna

Kada je Bela kuća diskretno objavila dokument od 33 strane nazvan Strategija nacionalne bezbednosti, mnogi su u prvom trenutku to doživeli kao još jednu rutinsku birokratsku objavu. Tek nakon detaljnog čitanja svake tačke postaje očigledno da se iza papira krije mnogo više – jasan uvid u to kuda Trampova administracija želi da usmeri Sjedinjene Države.

Već uvodne formulacije otkrivaju da je ključni oslonac doktrine učvršćivanje američkog uticaja na Zapadnoj hemisferi, dok sve ostalo – od Istočne Evrope do Indo-Pacifika – postaje izvedenica tog temeljnog cilja. Tramp direktno naglašava da je bezbednost granica primarni stub nacionalne bezbednosti, što odmah otvara prostor za nova tumačenja migracija, trgovine drogom i prisustva „neprijateljskih aktera“ kao delova jednog istog bezbednosnog sklopa.

Gotovo neprimetno kroz tekst se provlači i opomena Kini, prikazanoj kao sila koja pokušava da stekne uporište u američkom dvorištu – potez koji, kako se navodi, Vašington mora da spreči.

Evropa takođe prolazi kroz Trampovu kritiku: kontinent se opisuje kao prostor koji ulazi u „civilizacijski pad“, dok se evropskim vladama zamera potiskivanje opozicionih glasova. Ipak, za razliku od ranijih dokumenata, Evropa ovog puta nije centralna tema – fokus se iznenađujuće snažno zadržava na državama Zapadne hemisfere, koje se predstavljaju kao preduslov američkog prosperiteta.

Dodatno se naglašava da očuvanje dominacije na zapadnoj strani sveta znači i očuvanje sposobnosti SAD da deluju gde žele i kada žele, što dokument opisuje kao svojevrsnu savremenu interpretaciju Monroove doktrine, sada u Trampovoj verziji.

Kašnjenje objave Strategije objašnjeno je unutrašnjim nesuglasicama, posebno oko pristupa Kini. Ministar finansija Skot Besent zagovarao je mekši ton zbog trgovinskih pregovora sa Pekingom, a sam Tramp je, iako čvrst u retorici, pokazao izvestan oprez kako bi sačuvao komunikacione kanale.

Dokument otvoreno poručuje da SAD neće reagovati na globalne događaje ukoliko oni ne zadiru u njihove vitalne interese, što je jasan zaokret u odnosu na decenije američkog intervencionizma. U uvodu Tramp Strategiju naziva „mapom puta koja će sačuvati američku veličinu i slobodu“, ali analitičari podsećaju da njegova politika zna naglo da se preokrene pod pritiskom velikih svetskih kriza – kao što se događalo i ranijim predsednicima.

Ipak, sadržaj dokumenta savršeno se uklapa u poteze koje je Tramp već povukao u drugom mandatu – jačanje domaće industrije, afirmacija zapadne tradicije, povećan broj vojnih snaga u Latinskoj Americi i na Karibima, kao i povratak tradicionalnim vrednostima kroz „obnovu kulturnog i duhovnog zdravlja“ američke nacije.

Zaokret je naročito vidljiv u odnosu prema prethodnim administracijama, koje su pažnju usmeravale ka globalnim rivalima poput Rusije i Kine, dok Tramp prioritet premesti na neposredno američko okruženje. Čak i pomorski udari na brodove sa sumnjom na krijumčarenje droge uklapaju se u logiku pritiska na kartele, ali i na vlast u Venecueli.

Veliki naglasak stavljen je na Mornaricu i Obalsku stražu, čije se prisustvo traži u jačem opsegu radi kontrole ruta migracija, trgovine ljudima, drogom, ali i resursa. U Latinskoj Americi plan je da SAD sa lokalnim vladama identifikuju ključne resurse, posebno retke metale, i da privatni sektor uključe u širenje američkih investicija – pitanje je, međutim, kako će se to uklopiti sa tarifama koje su već narušile odnose sa partnerima.

Najopsežnije poglavlje posvećeno je Kini. Iako je ne pominje u svakoj rečenici, dokument se konstantno odnosi na nju. Najavljuju se „uravnoteženje trgovine“, ekonomski reciprocitet i veći stepen nezavisnosti SAD, ali se istovremeno ističe da odnosi moraju ostati korisni za obe strane. Strategija potvrđuje nameru da se izbegnu sukobi u Indo-Pacifiku i navodi čvrsto poštovanje politike „jedne Kine“, bez podrške jednostranoj promeni statusa Tajvana.

Što se tiče Ukrajine, ističe se da je cilj SAD „ubrzano postizanje prekida vatre“ i izbegavanje šire konfrontacije sa Rusijom u Evropi. Moskva je blago kritikovana, dok su evropski saveznici ocenjeni oštrije, naročito zbog, kako se navodi, „nerealnih očekivanja“ i potiskivanja opozicije. Dokument upozorava da migracije menjaju identitet Evrope i mogu preoblikovati NATO dugoročno.

Iako ne štedi Evropu od kritika, strategija jasno poručuje da njen pad nije u interesu Amerike – Vašington mora pomoći da se kontinent vrati na „ispravnu putanju“.

Trampa dokument definiše kao „predsednika mira sa nekonvencionalnom diplomatijom“, iako već par pasusa kasnije traži snažniju barijeru američkom učešću u sukobima, a u isto vreme predviđa sprečavanje nastanka „dominantnih protivnika“.

Ovo je prvi dokument koji kroji okvire nove spoljnopolitičke doktrine. Uskoro sledi i Strategija nacionalne odbrane, koja će verovatno proširiti iste ciljeve.

Međutim, istorija jasno pokazuje – planovi se lome pod pritiskom realnosti. Kao što je Buš posle 11. septembra promenio fokus, kao što je Bajden revidirao svoje namere nakon ulaska ruske vojske u Ukrajinu, tako i Trampovi prioriteti mogu preko noći izgledati drugačije.

Da li je ovo tek strategija – ili početak novog svetskog dogovora?

U analitičkim krugovima sve češće se čuje mišljenje da ovih 33 strane sadrže mnogo više nego što zvanično piše. Neki tvrde da se između redova naziru obrisi prećutnog dogovora među velikim silama, posebno kada je reč o Rusiji.

Dok jedni to iznose oprezno, drugi već otvoreno govore o mogućnosti tihog razgraničenja uticaja između Vašingtona i Moskve. Prema toj interpretaciji, SAD se svesno povlače iz ukrajinskog pitanja i prepuštaju ga Evropi, dok energiju usmeravaju na zapadnu hemisferu – region koji Tramp doživljava kao prioritet.

Ove pretpostavke podgrevaju i konkretni potezi: obustava vojne pomoći Kijevu, smanjenje američke uloge u EU okolnostima, kao i niz neformalnih sastanaka Trampovih predstavnika sa najvišim ruskim funkcionerima.

Kada se sve to posloži, deo analitičara zaključuje da Strategija možda nije samo tehnički dokument, već nacrt nove raspodele globalne moći – scenarija u kojem Rusiji pripada Evropa, dok SAD učvršćuju pozicije u ostatku sveta, od Latinske Amerike do Indo-Pacifika.

Ništa od ovoga nije potvrđeno, ali atmosfera se menja iz dana u dan. Trampovo hlađenje prema EU, povlačenje sa ukrajinskog fronta i mekši ton prema Moskvi teško je posmatrati kao slučajnu podudarnost.

Zbog toga mnogi veruju da ovih 33 strane mogu biti uvod u novu geopolitičku epohu, kreiranu daleko od kamera – za stolovima gde se povlače nove linije sveta, tiše nego ikada ranije.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI