Mučenička, jeziva smrt odnela je zauvek, tog strašnog martovskog dana Zlatibora Trajkovića (63) iz Kosova Polja. Uglednog inženjera poljoprivrede razularena rulja Albanaca živog je zapalila! Ni 19 godina posle, njegova supruga Radmila, koja danas živi u Nišu ne može da zaboravi ni stradanje svog supruga ni stradanje svog naroda.
- Tog prokletog 17. marta kao da je neko zlo lebdelo u vazduhu. Mi Srbi koji smo ostali u Kosovu Polju, nažalost, nismo ni slutili koliko će taj dan biti koban za sve, a pogotovu za moju porodicu. Iako su Albanci već napadali sve srpsko na Kosmetu, mi u Kosovu Polju do podneva nismo znali šta se dešava. Ali oko 13 časova Albanci su počeli da se okupljaju po ulicama.
Deca su radila i školovala se u Nišu, pa smo suprug i ja otišli do kuće komšije Zorana Grujića, u kojoj su stanovali pripadnici Unmikove policije. Mislili smo da ćemo tamo biti sigurniji. Kada je, kako kaže, posle nekoliko sati počelo sve oko njih da gori i kada su videli da je i Dom zdravlja u plamenu, muž joj je predložio da beže.
ŽIV JE GOREO
- Držeći se za ruke izašli smo na ulicu - nastavlja Radmila. - Vrlo brzo nas je opkolila masa Albanaca. Bilo ih je kao pčela u košnici. Zlatibora su odmah počeli da udaraju. Odnekuda se pojavio naš komšija Albanac koji me je povukao za ruku i nekako iščupao iz mase. Iako sam se opirala, jer sam želela da ostanem sa Zlatiborom, on je uspeo da me izvuče iz te mase i dovuče do kuće gde su se nalazila moja dva devera, njihova dva sina, snaha i beba od šest meseci...
A, mog Zlatibora, čim su nas razdvojili, polili su benzinom i zapalili, a bio je potpuno svestan... Još živ...
Ovde Radmila staje. Čini se da oseća neopisivu bol, svu bol svog supruga... Mučenika... Jedva je smogla snage da nam još kaže da su ona i njeni rođaci sa bebom od šest meseci nekoliko sati bili sakriveni u šupi iza kuće. Pripadnici Kfora su ih tokom noći izbavili i dovezli do stanice Unmika u Kosovu Polju, a potom do administrativnog prelaza na Merdaru. Na tom prelazu, 20 dana kasnije, porodica je preuzela Zlatiborovo telo i sahranila na ga na Novom groblju u Nišu.
A ubice? Oni su još na slobodi.
UNUCI KAO JEDINA UTEHA
Svih minulih godina Radmili su uteha, kako kaže, deca, potom unučad. Zlatibor bi, kaže, bio ponosan na njih. Sinovi su u Vojsci Srbije: Ljubiša je pukovnik, a Saša ekonomista - stariji vodnik, dok je ćerka Jelena novinar.
Krenuli su u život dalje, čuvajući u srcu i svakom svom danu uspomenu na oca...
- Lipljan je mnogo stradao u martovskom pogromu. Imali su plan, tačno su znali gde treba da pale. Na zgarištu srpskih kuća, potom su gradili velelepne zgrade, a naš narod je morao da ode. Među tim zgradama, u nekada Srpskoj ulici ostala je samo jedna kuća, čika Tomina. On nije želeo da ode, jedini od četrdesetak Srba u tom delu grada. Uprkos pritiscima - priča Jovica Mirić (58), iz Lipljana, gradića u kojem je do 1999. živelo oko 5.000 Srba i nekoliko stotina Albanaca i Roma.
Posle NATO agresije do martovskog pogroma gotovo polovina žitelja srpske nacionalnosti se iselila.
- Od oko 2.500 Srba koliko nas je bilo u gradu do sredine marta 2004, njih gotovo 2.000 tada je otišlo da se nikada ne vrati. To sve govori - tužno govori Mirić, dok smo razgovarali u porti Crkve svetih Flora i Lavra, svetinje oko koje se sada okupljaju preostali Srbi iz ovog grada.
LISTA ŽRTAVA PODUGAČKA
Albanci su 17. marta 2004. na okrutan način ubili:
Dragana Nedeljkovića (1943.) u Prizrenskoj Bogosloviji.
Dobrivoja (1955) i Borka (1984) Stolića ubili su u selu Drajkovce kod Štrpca.
Bobana Perića (1952) usmrtili su u Gnjilanu,
Zlatibora Trajkovića (1942) u Kosovu Polju,
Nenada Vesića (1951) u Lipljanu.
Borivoja Spasojevića (1941) i Janu Tučev (1968) ubili su u K. Mitrovici
SNAJPER USMRTIO BORIVOJA I JANU
Metak iz snajpera pogodio je blizu srca i Borivoja Spasojevića (63), iz Kosovske Mitrovice. Ubijen je na ulici.
- Zatekao sam ga mrtvog na trotoaru, nedaleko od kuće - pričao nam je Borivojev sin Dragan.
- Ubijen snajperom iz pravca tzv. Tri solitera gde žive i Albanci. Hicem iz snajpera ubijena je na terasi svog stana i Jana Tučep (36), a povređeno je desetine Srba iz severnog dela Mitrovice.
I Zoran Simijonović (66), bio je tog strašnog dana u kući nedaleko od Doma Zdravlja u Lipljanu. Sa suprugom, roditeljima, i troje male dece.
- Oko šest uveče čuli smo urlanje na ulici. Izašao sam i video da sve okolo gori. Ostala je naša kuća u koju su ubacili bombu kroz prozor. Sklonio sam svoje u jednu prostoriju a njih pedesetak ušlo je kroz glavni ulaz. Srećom, imali smo sporedna vrata, pa nas je UNMIK policija izbavila iz dvorišta, jer su se vojnici Kfora povukli - priča Simijonović, koji i danas živi u Lipljanu. Kaže tu su njegovi preci živeli vekovima, a i deca koja studiraju u Kosovskoj Mitrovici žele da se vrate.
NOĆ KADA SU GORELI VEKOVI
Razulareni Albanci su prema rečima oca Dragiše Jerinića, tada sveštenika u crkvi Svetog Nikole u Kosovu Polju, rušili i palili sve srpsko do kasno u noć:
- Rulja je najpre rušila i palila Dom zdravlja, potom školu, pa su bacili Molotovljev koktel u Crkvu Svete Katarine u Bresju, spalili su Poštu... Ta dva dana, 17. i 18. mart, uništili su Srbe u Kosovu Polju i Bresju. Od tada se nismo oporavili. Nikada više Srbi nisu uspeli da se vrate na svoje.
Ispred kuće u Drajkovicu kod Štrpca u koju su izbegli iz Uroševca, ubijeni su otac i sin Dobrivoje (50) i Borko (22) Stolić.
- Predveče je Dobrivoje čuo da se neko mota oko kuće i izašao je. Nije ga bilo nekoliko minuta pa je Borko izašao da ga potraži - pričala nam je ranije Vera Stolić koja ne prestaje da žali za sinom i suprugom.
- Dobrivoje je izdahnuo na kućnom pragu, a mom sinu bi možda bilo spasa da su vojnici ukrajinskog KFOR hteli da ga transportuju do bolnice u Bondstilu. Navodno nisu imali dozvolu da ga prebace helikopterom, a nisu dozvolili ni komšijama da ga prevezu zbog bezbednosti jer su Albanci pucali na njihov punkt.
.jpeg)
Komentari (0)