VASKRŠNJA POSLANICA PATRIJARHA PORFIRIJA: Dok se vode bespoštedni ratovi u svetu, najviše stradanja podnosi običan čovek
Printscreen

 Patrijarhovu poslanicu prenosimo u celosti:

- Pravoslavni Arhiepiskop pećki, Mitropolit beogradsko-karlovački i Patrijarh srpski, sa svim arhijerejima Srpske Pravoslavne Crkve – sveštenstvu, monaštvu i svim sinovima i kćerima naše svete Crkve: blagodat, milost i mir od Boga Oca, i Gospoda našega Isusa Hrista, i Duha Svetoga, uz radosni vaskršnji pozdrav: HRISTOS VASKRSE!

Draga naša deco duhovna,

Ovim rečima, još iz starozavetnih davnina, oduševljeno kliče car i prorok David, provideći Duhom Svetim veliki dan Hristove pobede nad smrću i naše duhovno slavlje zbog toga. U ovaj veliki i tajanstveni Dan sva tvar je okupana svetlošću večnosti i sa neizrecivom radošću peva pobednu pesmu Gospodu koji je prognao tamu greha i obasjao nas nezalaznim zracima života. „I Svetlost svetli u tami i tama je ne obuze“ (Jn 1, 5) – tako je suštinu božanskog otkrovenja i našeg hrišćanskog svedočenja sažeo Sveti Apostol, Evanđelist i Bogoslov Jovan koji je za vreme Tajne Večere naslonio glavu na Gospodnja prsa i upio svu snagu, lepotu i tajnu NJagovog životvornog bogočovečanskog bića.

Tamnica groba i okovi smrti nisu mogli da shvate ni zadrže Svetlost od Svetlosti od Oca rođenu pre svih vekova, kroz koju je sve postalo – Jedinorodnog Sina i Gospoda našega Isusa Hrista, iako su to pokušali svim sredstvima. Od noći u kojoj je bio predat u ruke bezakonika sve je toliko bilo preispunjeno neverstvom i nasiljem da se sa raspetim Hristom naposletku moralo zavapiti: „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?“ (Mk 15, 34). Gledajući kako je nekada slavni Jerusalim obavijala duhovna tama greha, Jedinorodni Sin je sa visoko uzdignutog krsta gledao kako se pred njime razjapljuje mračna čeljust groba ne bi li ga zauvek progutala. Sa kamenog tla njenih oštrih oboda Gospodu su čelnici vere i naroda podrugljivo govorili da krsnu blagovest spasenja preinači u gordo prihvatanje moći paloga sveta: „Neka siđe sad s krsta, pa ćemo verovati u njega!“ (Mt 27, 42).

U času beznađa su i samrtni ropci raspetih osuđenika prelazili u ruganje živome Bogu, Spasitelju sveta. Onome koji je iz ljubavi sišao među nas i tamu naših života obasjao večnom svetlošću i radošću. Onome koji je tumačeći svog Oca nebeskog u drevnom jevrejskom predanju pokazao očinsko lice Boga svekolikom svetu. Onome koji nas je svojim stradanjima i slavnim vaskrsenjem učinio čedima životvorne ljubavi Božije. Onome koji je blagodatnu snagu života darovao Crkvi, „stubu i tvrđavi istine“ (1Tim 3, 15) koju ni „vrata pakla neće nadvladati“ (Mt 16, 18). Onome koji nas je ohrabrio da budemo istrajni vesnici smisla u ovome turobnom dobu. Onome koji će kao krotko Jagnje (Jn 1, 36) prineto za naše grehe biti poslednja Božija reč na strašnom sudu – hram Jerusalima Novog, obasjanog Božijom slavom (Otk 21, 22-23).

Mi se na golgotsku goru svagda uspinjemo, draga deco duhovna, jer smo pozvani da svedočimo živoga Boga u svetu i tako učestvujemo u spasenju svakog Božjeg stvorenja. Vođeni Duhom Svetim, mi smo prema Svetom Apostolu Pavlu sinovi Božji u kojima sva tvar čezne za oslobođenjem od propadljivosti i za radošću večnog života (Rim 8, 21). Ovaj osećaj odgovornosti među nama je danas posebno naglašen zbog sveopšte krize u svetu i činjenice da se plamen oružanih sukoba na prostorima Ukrajine pridružio onim drugim mestima na planeti gde postoji konflikt među državama, narodima i verama. Saosećamo i sastradavamo sa svim pravoslavnim hrišćanima, braćo i sestre, saosećamo i sastradavamo sa svim ljudima ovoga sveta gledajući kako se sukobi na ukrajinskom tlu i širom vaseljene još više produbljuju. Veliki Apostol Pavle podseća: „(Bog) je stvorio od krvi svaki narod čovečanstva da stanuje po svemu licu zemaljskome” (Dap 17, 26). Dakle, sazdani smo kao jedan i jedinstven ljudski rod, i pozvani smo da jedno budemo. Stoga se Vaskrslom Gospodu molimo da se što pre i bezuslovno uspostavi mir, prestane stradanje, i da se svi izbegli vrate u svoje domove. Svaki rat, bilo gde i bilo kada, proizvodi samo gubitnike i poraz je ljudskog dostojanstva, poraz je i sramota svakog čoveka kao ikone Božje.

I dok se na mnogim mestima u svetu vode bespoštedni ratovi, najviše stradanja podnosi običan čovek. Šta ćemo mi koji smo sabrani danas u Prazniku nad praznicima, ugrejani toplinom domova, reći onima koji su razornom stihijom odvojeni od svojih najbližih i rasuti po tuđini? Kako ćemo zapevati pashalnu pesmu kada je među nama toliko gladnih i žednih pravde, toliko neutešnih? Neka nas odgovoru na ova pitanja povede sam Gospod Isus Hristos čije Carstvo nije od ovoga sveta – jer „kad bi bilo od ovoga sveta carstvo moje“, kako je Spasitelj bio rekao Pilatu, „sluge moje bi se borile da ne budem predan Judejcima; ali carstvo moje nije odavde“ (Jn 18, 36).

Značenje ovih reči, u vreme kada je Judeja takođe bila rasparčavana interesima Rima, Sirije i Persije, Bogočovek Isus nam je pokazao na mnogo načina. Setimo se samo isceljenja gadarinskog besomučnika, braćo i sestre, za koga se kaže da je bio posednut legijom demona (Mk 5, 1-20). Prizor neukrotivog čoveka koji je živeo u grobovima i danonoćno se tukao kamenjem oslikava tragično stanje mnogih pod rimskom vlašću i povezuje sve prošle, sadašnje i buduće žrtve globalnih sukoba koje su bez Hrista, pre ili kasnije, osuđene na samouništenje. Iscelivši besomučnog čoveka proterivanjem legiona neprijatelja u krdo nečistih životinja, Hristos nam je pokazao da mu je pre svega bilo bitno da stradalnika izvede iz groba i pruži mogućnost večnog života, a tek posle toga rešavanje spoljašnjih uslova života. To je mogao samo večni Logos koji se među ljudima nastanio u punoći blagodati i istine (Jn 1, 14). Zato On od smrti izbavljenog čoveka ostavlja da u istim okolnostima svedoči učinjenu Božju milost i zato naposletku dobrovoljno napušta predele u kojima se Bog pokazao moćnijim od svih nečistota koje su pokretale njihove vladare. Carstvo Hristovo, dakle, nije od ovoga sveta i to je blagovest spasenja. Carstvo Hristovo nije od ovoga sveta i tom snagom ustajemo za život večni. Carstvo Hristovo nije od ovoga sveta i zato bez razlike činimo svakome od „ovih najmanjih“ u njihovoj potrebi. Carstvo Hristovo nije od ovoga sveta i zato zagrlimo drugoga kao Gospoda samog, jer ćemo samo tako biti prihvaćeni kao NJagovi.

 

Budimo okrenuti ljubavi, draga deco duhovna, jer nas na to upućuje glas samog anđela nad praznim grobom Hristovim: „Što tražite živoga meću mrtvima? Nije ovde, nego ustade!“ (Lk 24, 5-6). Negujmo saznanje da je „naše življenje na nebesima“, kako govori Apostol Pavle, „otkuda očekujemo i Spasitelja Gospoda Isusa Hrista“ (Fil 3, 20). Budimo takođe svesni da nas iskonski metodi obmane strastima i strahovima u zloupotrebi masovnih medija mogu lako učiniti ljudima porobljene svesti i prigušene savesti, tuđinima svom nebeskom naznačenju. Čuvajmo se prividne sigurnosti globalnog mravinjaka koji nas želi učiniti bezličnim pritvorenicima samodovoljnosti. Vreme provoditi u ubeđenju da se virtuelnim svetom nezdravog umišljanja i konzumacijom materijalnih dobara može zadobiti istinsko blagostanje, znači biti osuđen na život bez dostojanstva i slobode. U svetu koji odbija da bude zakvašen svetlošću božanske ljubavi, trudovi i žrtve nisu shvaćene na način Hristove Golgote, poput krsta za kojim će po blagovoljenju Božijem doći vaskrsenje, nego kao strašne prepreke ličnom miru i sigurnosti. Neka nas od toga sačuva duboka vernost krsno-vaskrsnoj sudbini našeg svetosavskog, srpskog naroda, i neka nas ka večnom smislu vodi naše novozavetno, kosovsko opredeljenje. Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka!

Besmrtna dela samožrtvene ljubavi prema Bogu i otadžbini pokazali su u proteklim mesecima mnogi naši lekari, zdravstveni radnici i brojni drugi ljudi koji su se našli na teškim i odgovornim dužnostima. Gledajući na svetitelje Crkve Hristove i ugledajući se na svete pretke, oni su hodili i hode putem hristopodobnih vrlina, putem ljubavi koja sve u sebi sadrži i osmišljava, po kojoj se poznaju učenici Hristovi i narod Božji. „Od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje“ (Jn 15, 13) – tako nam je Gospod Hristos zaveštao put istinskog života i mira, van koga su životne teškoće poput prave arene besmisla.

U vaskršnjoj radosti sa osobitom pastirskom brigom i odgovornošću upućujemo očinske pozdrave i molitve našim sestrama i braći u otadžbini i rasejanju, gde god da žive pravoslavni Srbi, a posebno onima na Kosovu i Metohiji, našoj duhovnoj i nacionalnoj kolevci, poručujući im da znamo njihova iskušenja i borbe, ali da će njihova Majka Crkva uvek biti uz njih kao i do sada. Danas smo duhovno i molitveno sa svima vama na svakome mestu gde živite. Neka svaki pravoslavni dom bude obasjan svetlošću Vaskrsloga Hrista i osenjen snagom radosne pesme: „Hristos vaskrse iz mrtvih, smrću smrt uništi, i svima koji su u grobovima život darova!“

Srećan vam i Bogom blagosloven ovaj dan u koji smo se rodili za život večni! Sa ovim željama i molitvama Vaskrslome Gospodu Hristu želimo vam svako istinsko dobro i pozdravljamo vas najradosnijim pozdravom:

Hristos vaskrse — Vaistinu vaskrse!

 

 

 

 

Komentari (0)

Loading