Jedna rakija za stotku prija!

Za dugovečnost ne postoje neki posebni recepti, iako jeste važno da se čovek pridržava nekih ustaljenih pravila, koja, pre svega, podrazumevaju umerenost, najpre u ishrani, a potom i u ostalim aktivnostima.

Tako smatra i baka Marija Ignjatović, koja je 27 godina radila kao tekstilna radnica u Beogradskom pamučnom kombinatu, a oko 20 godina je u Markovcu, kod Velike Plane, gde o njoj brinu supružnici Slavoljub (56) i Suzana (51) Petrićević.

Baka Marija je sve do pre šest meseci za svoje godine bila vrlo pokretna, ali joj se dogodio peh, pala je i povredila rame i od tada ne izlazi iz sobe - leži i sedi u krevetu.

Jest da joj to baš i nije prijatno, ali uz pomoć slušnog aparata sasvim lepo i zanimljivo priča.

- Sasvim uobičajeno sam se hranila. Tako je i sada. Ali najviše sam jela povrće, kuvana jela i voće - kaže baka Marija, meso ne pomenuvši, a nismo ni insistirali.  

Priseća se jednog saveta doktora, kardiologa:

- Bilo je to odavno, već sam bila u penziji, a u penziju je otišao i moj lekar. Uputili su me u najbolju gradsku bolnicu, gde me je primio najiskusniji kardiolog i posle EKG pregleda pitao da li ujutru pijem kafu. Naravno da pijem, odgovorila sam, a on mi je savetovao da uz kafu popijem i jednu čašicu rakije, obavezno domaće. Pitala sam ga kako da pijem rakiju kad pijem lekove, a on mi je odgovorio da je lekar i da treba da ga poslušam. Od tada sam svako jutro pila čašicu rakije, i u Beogradu i ovde u Markovcu, ali posle pada sam prestala, jer se sada manje krećem i osećam da bi mi smetalo.

Ona je dugo vezla i goblene. Ne zna se koliko bi galerija bilo potrebno da se svi izlože. Puna je njena kuća u kojoj sada boravi, kao i dom Petrićevića koji se brinu o njoj.

- Imam raznorazne motive - pejzaže, „Tajnu večeru“, „Mariju Antoanetu“, „Mona Lizu“, ko će sve da nabroji - objašnjava ova dugovečna bakica.

Slavoljub dodaje da je goblene i prodavala, ali mnoge i poklanjala. Radila ih je i kada je imala prilično godina.

Na pitanje čega se najviše i najradije seća u životu, Marija brzo i jasno odgovara:

- Kad sam bila mlada, sve je bilo lepo i veselo, zabavno gde god da izađeš i prođeš.

Sada je, naravno, drugačije. Sve do pomenutog pada baka Marija je raduckala po bašti i dvorištu, ali sada ne može:

- Šta da se radi, kad tako mora. Nije lako ni meni ni njima. Mojoj Suzi je najteže. Ona je najopterećenija brigom o meni, stalno je sa mnom.

Inače, Marijin prvi muž je umro 1992. godine, a po drugi put se udala desetak godina kasnije, za Aleksandra Vukovića, penzionisanog pukovnika:

- Bio je partizan od 1941. godine _ uz primetan ponos kaže baka.

Život zanimljiv, pun boja, više veselih i poneke tamne, baš kao na goblenima koji na svoj način pričaju o životu njihove spretne i dugovečne autorke.