MASAKR KOJI SE NE ZABORAVLJA: Muslimanski napad u Rogatici uništio čitavu porodicu – svedočanstvo preživele
Dve Dobrile su simboli najdublje tuge i najstrašnijih tragedija. Njihova bol je tolika da bi čak i najokrutnije stvorenje pod kamenom zanemelo. Njihove priče su teške za slušanje, i ko nije spreman na muku, bolje je da ih ne čuje. Iako sam izgubila sina, kada pomislim na ove dve žene i njihove tragedije, moja tuga izgleda mala u poređenju s njima.
Ove reči mi je davne 1998. godine izrekla starija meštanka iz Rogatice, obavijena crnom maramom, dok sam tragala za adresama Dobrile Bjelaković i Dobrile Perović. Prvoj Dobrili ratni vihor je iz naručja zauvek oteo supruga Radenka i oboje njihove dece – sina Slavišu i kćerku Sonju.
Pre šest godina, druga Dobrila je izgubila celu svoju porodicu – oba roditelja, supruga, jedinog brata i sestru. Tada je imala dvadeset godina i dve male kćerke – trogodišnju Milijanu i tek rođenu Marijanu, koja je svet ugledala samo dvadeset četiri dana pre porodične tragedije. Tuga koju je preživela prevazilazi svako poimanje, a još strašnije je zverstvo koje su počinili njeni komšije muslimani, masakrirajući njenu porodicu. Dobrila je, potpuno skamenjena od bola, pričala, dok sam ja, skamenjen od užasa, beležio njene reči.
„Bio je naš veliki praznik, Petrovdan, 12. jul 1992. godine – seća se Dobrila. – Tog dana moja Marijana je napunila mesec dana. Posle izlaska iz porodilišta, bile smo kod rodbine u Obrenovcu. Tog dana je došao moj stric Milan iz Čačka da nas vodi kod sebe. Zagrlio me je i rekao: ‘Sine, poginula je mala Danijela.’ To je moja mlađa sestra. Tek sutradan u Čačku saznala sam i za oca, majku, brata i supruga – svi su ubijeni. Marijanu nisu ni videli. Moj muž je nikada nije upoznao, a ona je svog oca mogla videti samo preko fotografije.“
Kada je počeo rat i teror muslimanskih paravojnih formacija pod komandom Alije Izetbegovića, zahvatio je i opštinu Rogatica. Srpsko stanovništvo iz Dobrilinog rodnog sela Trnova i okolnih sela pobeglo je u zbeg kod osnovne škole u Šljedovićima, dok su vojno sposobni muškarci, po naređenju Vojske Republike Srpske, zauzeli položaje i kopali rovove na brdu Gaj da štite zbeg. Međutim, malobrojni Srbi nisu mogli da zaustave napad nadmoćnih muslimanskih snaga.
Čak i početkom jula 1992. godine, nakon masovne paljevine napuštenih kuća, mnogi Srbi verovali su da im od komšija muslimana ne preti opasnost. Dobrilin otac, Milorad Obradović, dugo je odbijao pušku i stražu – smatrao je da mu njegovi komšije, s kojima je radio, neće nauditi.
„Tata je verovao da nam neće učiniti zlo. Upozoravali su ga, ali nije želeo da veruje. Na Gaju, u zemunici sa njim, bili su i moj brat Darko, sestra Danijela, majka Zorka, suprug Goran i naš kum Miodrag Motika.“
Muslimani su napali Gaj 5. jula oko četiri ujutru. Srpska odbrana je brzo slomljena, a Izetbegovićevi vojnici počinili užasan zločin, koji je prema zdravom razumu nepojmljiv.
Dobrila navodi da je rekonstrukcija zločina bazirana na svedočenjima jednog od učesnika napada, Sinana Ćatića iz Trnova, i izjavama Srba koji su uspeli da pobegnu od noža svojih dojučerašnjih komšija.
PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI
Vesti
Komentari (0)