"MARO, VOLIM TE KO BOGA, ALI KAD SE SETIM DA SI SRPKINJA, ZADAVIIO BIH TE": Ko je bio Andrija Artuković koji je sprovodi genocid nad Srbima kao ministar policije

Godine 1986. sve oči bile su uprte u Jugoslaviju. Svetske novinske agencije pratile su suđenje ustaškom zločincu Andriji Artukoviću, ministru policije u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, čije je okrutno ministrovanje bilo doba najcrnjeg terora nad Srbima tokom postojanja NDH.

Preko 40 godina živeo je mirno u Sjedinjenim Državama i izbegavao pravdu, ali mu je na kraju ipak suđeno u istoj zgradi gde je nekada potpisivao naredbe i zakone protiv Srba, Jevreja i Roma.

Kako je uhvaćen ovaj čovek, koji je dobio nadimak Balkanski kasapin?

Družio se sa Srbima koje je mrzeo

Andrija Artuković rođen je 29. novembra 1899. godine u Austrougarskoj monarhiji u mestu Klobuk kod Ljubuškog u današnjoj Bosni i Hercegovini, od oca Marijana i majke Ruže, devojačko Rašić. Bio je jedno od četrnaestoro dece odgajanih na farmi. Zanimljivo je to da je Vjekoslav Maks Luburić, ustaški zločinac koji je osmislio sistem koncentracionih logora Jasenovac, iz mesta Hamac, koje takođe pripada opštini Ljubuški.

Familija Artuković je nekada bila pravoslavna i nosila je prezime Čuljak. Rodonačelnik porodice, Filip Čuljak, je imao nadimak Artuk. Godine 1870. njegovi potomci odbacuju prezime Čuljak i dotadašnji nadimak pretvaraju u prezime, pa postaju Artukovići i prelaze u katoličanstvo. Sve ovo se dešava u vreme kada katolički emisari grade novu crkvu na tom području i šire katoličanstvo.

Andrija je u Širokom Brijegu završio Franjevačku klasičnu gimnaziju. U gimnaziji je uzeo ime fra Domagoj, a o njemu je zapisano: „Dana 5. 4. 1920. otpušten je iz Reda i zavoda klerik fra Domagoj Artuković jer se pokazalo da nema zvanja za sveštenički stalež".

Maturirao je u mostarskoj Velikoj gimnaziji, a studije prava završio je u Zagrebu. Tamo se sprijateljio sa Jozom Dumandžićem, koji je takođe bio iz Klobuka kod Ljubuškog, a koji će kasnije kao i Andrija biti jedan od ustaških ministara u NDH.

Za vreme studija Artuković se družio sa Srbima. Pričalo se da se zaljubio u jednu Srpkinju, Maru, i da je jednom prilikom kada je bio u dobrom raspoloženju, zagrlio Maru i rekao joj: „Maro volim te kao Boga, ali kad se setim da si Srpkinja zadavio bih te“.

Upoznavanje sa Pavelićem i pristupanje ustaškom pokretu

U Zagrebu je od 1924. godine radio kao sudski pripravnik i te godine upoznaje Antu Pavelića. Postaje član Pavelićeve Hrvatske stranke prava i njegova osoba od poverenja. Godine 1926. odlazi u Liku u Gospić, gde je Nikola Tesla živeo jedno vreme, i otvara sa Jozom Dumandžićem advokatsku kancelariju gde je radio do 1932. godine.

Artuković je bio izuzetno gramziv i grabio je ka uspehu, dok je Jozo Dumandžić bio suprotnost: povučen i uvek u senci Andrije, koji je tada, kao i mnogi Hrvati iz zapadne Hercegovine, odmah uspeo da se izbori za dobre pozicije u novoj sredini. U kratkom periodu njihova advokatska kancelarija je postala najjača u Gospiću i stiču mnogobrojnu klijentelu u Lici.

Andrija Artuković bio je jedan od onih koji nisu birali sredstva da dođu do cilja. Postao je čovek od uticaja i svi su se utrkivali da budu u njegovom okruženju. Bavio se podmićivanjem i često u svoje društvo zvao studente, koje je opčinio svojom moći i uticajem. Međutim, cilj njegovog delovanja bio je podmukao i prikriven.

Godine 1929. postao je član ultranacionalističke i terorističke organizacije „Ustaša – Hrvatska revolucionarna organizacija”, koju je iste godine osnovao i vodio Ante Pavelić. Artuković je bio prilično aktivan u pokretu, pa je u Gospiću radio na regrutovanju mladih ustaša. U tako malom gradu našlo se mnogo okorelih ustaša: Artuković, Dumandžić, Marko Došen, Juraj Rukavina, braća Frković…

U tom periodu je među Hrvatima jačao ustaški pokret, ali osim nekih sitnijih diverzija ništa više nije učinjeno. U noći između 6. i 7. septembra 1932. sa još 10 ustaša Artuković je napao policijsku stanicu u selu Brušane blizu Gospića koju su nazvali „Velebitski ustanak”. Akcija je izvedena traljavo, ali je postignut glavni efekat: pokazati da su ustaše toliko ojačale da smeju da udare i policiju, kako bi podstakli ostale na slične akcije.

Foto: Wikipedia

 

Artuković beži iz Jugoslavije

Posle napada Artuković je pobegao iz zemlje i Pavelić ga šalje u Italiju, gde se nalazilo dosta ustaša na obuci u kampu kod Parme. Nakon izvesnog vremena napustio je Italiju i krenuo za Englesku, ali mu je atentat na kralja Aleksandra 9. oktobra 1934. poremetio planove.

Hitlerova Nemačka, koja se trudila da sa Jugoslavijom održava dobre odnose, je kao znak saradnje odmah pohapsila ustaše na teritoriji Nemačke i izrazila spremnost da sarađuje sa Jugoslavijom kako bi se dokazalo da Nemačka ne stoji iza tog čina. Hitler je odmah nakon atentata uputio telegram saučešća jugoslovenskoj kraljici Mariji povodom smrti kralja Aleksandra. Telegram kraljici Mariji je glasio: „Duboko potresen vešću o gnusnom atentatu čija je žrtva Njegovo Veličanstvo Kralj, molim Vaše Veličanstvo da primi izraz moga najiskrenijeg saučešća kao i saučešće celog nemačkog naroda.”

Jedino je Italija odbila da isporuči ustaše Jugoslaviji. Engleska, u kojoj se tada nalazio Artuković, takođe hapsi ustaše na svojoj teritoriji, a među njima i Artukovića i šalje ga u Francusku gde je došao srpski obaveštajac i političar Vladeta Milićević koji je vodio istragu oko atentata. Milićević je u Francuskoj razgovarao sa Artukovićem i u izveštaju zaključio da on nema veze sa atentatom jer nije bilo dokaza, već da je to delo ustaša Ante Pavelića i EugenaDida Kvaternika kao i Bugarina Vanča Mihajlova.

Međutim, Artuković je 1935. godine isporučen Kraljevini Jugoslaviji zbog napada na policijsku stanicu u selu Brušane i odrobijao je 18 meseci u zatvoru. Posle robije se vraća u Gospić na kratko i odatle opet odlazi u emigraciju.

Posle puča izvedenog 27. marta 1941. u Beogradu kada je odbačen sporazum između Kraljevine Jugoslavije i Nemačke, Hitler je iz osvete odlučio da napadne Jugoslaviju. Beograd je bombardovan 6. aprila, a već 10. nemačke trupe ušle su u Zagreb i dočekane su sa oduševljenjem dok su ih građani zasipali cvećem. Istog dana je ustaša Slavko Kvaternik, jedan od najbližih saradnika Ante Pavelića i otac Eugena Dida Kvaternika, jednog od organizatora ubistva kralja Aleksandra Karađorđevića, proglasio osnivanje Nezavisne Države Hrvatske.

Sprovodi genocid nad Srbima kao ministar policije

Odmah posle uspostavljanja NDH, Andrija Artuković se zajedno sa Jozom Dumandžićem vraća u nekadašnju Jugoslaviju aprila 1941. i 12. u mesecu postavljen je za člana privremene hrvatske vlade, a Dumandžić za gradonačelnika Zagreba. Pavelić je stigao u Zagreb 15. aprila, a već narednog dana, Artuković dobija mesto ministra unutrašnjih poslova u prvoj hrvatskoj vladi i sve vreme je bio u Pavelićevom krugu najbližih ljudi od poverenja.

Odmah po osnivanju države započeto je sprovođenje genocida nad Srbima i ostvarivanje plana ustaša koji je izrekao javno ministar u NDH i jedan od glavnih ustaških ideologa Mile Budak: „Jedan deo Srba pobićemo, drugi deo ćemo proterati, a ostale ćemo prevesti u katoličku veru i tako pretvoriti u Hrvate”. Proglašavani su rasni zakoni, zabranjena je ćirilica, a Srbi su potpuno dehumanizovani.

Na prostoru NDH osnovano je preko 40 koncentracionih logora u kojima je život izgubilo više stotina hiljada ljudi. Andrija Artuković je kao ministar unutrašnjih poslova bio direktno umešan u sprovođenje genocida, i učestvovao je u otvaranju koncentracionih logora. Oružane snage NDH kojima je on bio nadležan su često ulazile u srpska naselja i vršile masovne pokolje stanovništva. Ni deca nisu bila pošteđena. Nezavisna Država Hrvatska bila je „jedini satelit sila osovine u kojima je ubijeno više nejevrejskih nego jevrejskih civila" - Srba, a ustaški teror predstavljao je pojavu bez presedana u jugoistočnoj Evropi.

Pavelić je 17. aprila 1941, kako bi obezbedio osnovu za ustašku politiku usmerenu protiv Srba, Jevreja i Roma, proglasio Zakonsku odredbu o odbrani naroda i države u kojoj piše da svako „ko na bilo koji način povrijedi ili je povrijedio čast i životne interese hrvatskog naroda ili na bilo koji način ugrozi opstanak NDH ili državne vlasti, pa makar djelo i ostalo samo u pokušaju, čini se krivcem zločinstva veleizdaje” i „tko se učini krivcem zločina u točki 1. ima ga stići kazna smrti”.

Na prostoru NDH osnovano je preko 40 koncentracionih logora u kojima je život izgubilo više stotina hiljada ljudi. Andrija Artuković je kao ministar unutrašnjih poslova bio direktno umešan u sprovođenje genocida, i učestvovao je u otvaranju koncentracionih logora. Oružane snage NDH kojima je on bio nadležan su često ulazile u srpska naselja i vršile masovne pokolje stanovništva. Ni deca nisu bila pošteđena. Nezavisna Država Hrvatska bila je „jedini satelit sila osovine u kojima je ubijeno više nejevrejskih nego jevrejskih civila" - Srba, a ustaški teror predstavljao je pojavu bez presedana u jugoistočnoj Evropi.

Pavelić je 17. aprila 1941, kako bi obezbedio osnovu za ustašku politiku usmerenu protiv Srba, Jevreja i Roma, proglasio Zakonsku odredbu o odbrani naroda i države u kojoj piše da svako „ko na bilo koji način povrijedi ili je povrijedio čast i životne interese hrvatskog naroda ili na bilo koji način ugrozi opstanak NDH ili državne vlasti, pa makar djelo i ostalo samo u pokušaju, čini se krivcem zločinstva veleizdaje” i „tko se učini krivcem zločina u točki 1. ima ga stići kazna smrti”.

Kurir

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI