„ŽENE, ŽIVOT, SLOBODA”  Hrabro marširaju za prava uprkos režimu koji ne odustaje od sile!
Foto: Shutterstock

Vlast neprikosnovenog vrhovnog vođe ajatolaha Alija Hamneija i predsednika Ebrahima Raisija, uprkos svim telegramima saučešća porodici mlade Mahse Amini, stala je na stranu „moralne policije”.

Onda je prekrivka za glavu pokrenula dubinske talase koji se valjaju već pet nedelja. Čuju se zahtevi za uklanjanje teokratskog vođstva zbog njegovih restrikcija svih aspekata društvenog života. „Smrt diktatoru”, povik je sa iranskih ulica.

Žene su u znak protesta javno spaljivale hidžabe i odsecale kosu. U demonstracije su se posle studentkinja uključile i mnogobrojne učenice srednjih škola. Protestima u najmanje 80 iranskih gradova vremenom su se pridružili muškarci, od reditelja, preko glumaca, pevača i sportista, do radnika po čeličanama.

„ŽENE, ŽIVOT, SLOBODA”  Hrabro marširaju za prava uprkos režimu koji ne odustaje od sile!

Foto: Shutterstock

 

 

Vlast hapsi i pokušava da ograniči društvene mreže koje su znatno doprinele širenju vesti o tragičnom događaju. Sudije su od vrha države dobile instrukcije da izbegnu „nepotrebno saosećanje” kada sude „elementima nereda”: „Popustljive presude bile bi nepravda prema javnosti”.

Ministar obrazovanja potvrdio je da se neke studentkinje drže po psihijatrijskim ustanovama kako bi se izvršile korekcije njihovog ponašanja. 

Jedan nedavni video-snimak, na kojem se vidi kako pripadnik snaga reda seksualno uznemirava demonstrantkinju na teheranskoj ulici, dodatno je raspirio bes usmeren protiv vlasti koja se oslanja na represiju. Gde su tu „neprijatelji koji psihološki rat koriste kako bi izazvali nezadovoljstvo javnosti i podstakli nasilje”, kako objašnjava policija?

Dok pregovara o obnovi nuklearnog sporazuma koji bi omogućio ukidanje razornih ekonomskih i finansijskih sankcija, režim u Teheranu dobio je zbog odnosa prema protestima nove kaznene mere. Sankcije EU ministru informisanja i „moralnoj policiji” ne pogađaju narod, ali ponovo izoluju zemlju. 

Raisi optužuje američkog predsednika Džozefa Bajdena za podsticanje „haosa, terora i uništavanja”, što je mogao da očekuje, ali nije morao da mu brutalnim obračunom s demonstrantima, u kojem je poginulo blizu 200 osoba, uključujući i desetine dece, omogući da pokuša da kapitališe na najvećim do sada zabeleženim protestima za odbranu ljudskih prava i sloboda. 

Da li je reč o ranim znacima revolucije koja bi vodila padu teokratske vlasti, kako se često čuje na Zapadu? 

Bunt neočekivanih razmera jeste izraz tinjajućeg nezadovoljstva zbog položaja žena, korupcije, opadajućeg standarda, siromaštva, socijalnih razlika, podvojenosti između konzervativnog sela i gradova, ali nije udar na temelje Islamske Republike. To nisu bili ni veliki protesti zbog izborne krađe 2009, proglašeni na Zapadu za Zeleni pokret i propraćeni ishitrenim nadanjima da će promeniti režim, kao ni masovne demonstracije 2019. zbog ukidanja subvencija za gorivo. 

Hamnei i Raisi ne žele da prepoznaju da prvobitni protesti nisu bili protiv nošenja hidžaba, koji je ajatolah Homeini još 1979. proglasio za obavezan deo ženske odeće. Polovina stanovništva od 86 miliona rođena je posle revolucije. Nova generacija Iranki pod sloganom „Žene, život, sloboda” traži pravo izbora.

 

 

Iranke koje protestuju ne traže da druge devojke i žene prestanu da nose hidžab, već pozivaju na pravo da same o tome odlučuju, da budu više nego pramen kose koji nedopustivo viri ispod marame, što je bio slučaj Mahse Amini. 

Iranke, uz koje su stali njihovi očevi, braća i muževi, ne bore se za mini-suknju, niti su protiv nošenja hidžaba. One su protiv nametanja. Marširaju za slobodu izbora koju im militarizovana i korumpirana teokratija uskraćuje. Irankama je hidžab povod da ispolje nezadovoljstvo rodnim aparthejdom, koji se poziva na islamsko zakonodavstvo, šariju, ali se tiče mnogih drugih stvari: prisilnih brakova maloletnica, starateljstva nad decom, slobode kretanja bez muškog čuvara, radnih odnosa.

Hidžab jeste u središtu ove borbe po iranskim ulicama, ali nije reč samo o hidžabu, nego o onome što on simboliše. Iranke su, za razliku od zapadnih feministkinja, prepoznale da je slepa podrška odbacivanju hidžaba isto što i slepa podrška njegovom obaveznom nošenju. Kada spaljuju hidžab, one spaljuju simbol režima, a ne simbol islama. Šalju poruku da su sve na 

istoj strani, strani koja se protivi prinudi i rodnom nasilju.

Nova generacija iranskih žena, najobrazovanija u regionu, demantuje klasične zapadne stereotipe i negativno portretisanje islama i muslimana.

 

 

Pitanje nije da li nositi hidžab ili ne, već zašto su žene obespravljene, zašto je moralnost muslimanki pod stalnom kontrolom muškaraca. To su pitanja koja zadiru u sistem Islamske Republike, u kojoj je kroz istoriju muški glas bio jači od ženskog.

ŠOKANTAN PRIZOR IZ IRANA Policajci brutalno prebili ženu (UZNEMIRUJUĆI VIDEO)

Na zahteve za reformama konzervativna teokratska vlast uzvraća silom Revolucionarne garde, paravojnih Basija ili „moralne policije”, nespremna da shvati da svaki ispaljeni metak, svako hapšenje, predstavljaju zapravo pucanje u sopstvenu nogu.

Pratite najnovije VESTI SA FRONTA

BONUS VIDEO

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI

Komentari (0)

Loading