Davng 23. decembra 1975. godine, Rob Parsons i njegova supruga Dajen su se pripremali za Božić u svom domu u Kardifu kada su čuli kucanje na vratima.

Na njihovom pragu stajao je čovek sa kesom u jednoj ruci,

Rob je proučavao čovekovo lice i nejasno ga se sećao kao Ronija Lokvuda, nekoga koga je povremeno viđao u nedeljnoj školi kao dečak i prema kome mu je rečeno da bude ljubazan jer je bio „malo drugačiji“.

 A onda sam rekao dve reči koje su nam svima promenile živote.

 - I nisam baš siguran zašto sam ih rekao. Rekao sam - uđite - ispričao je Ron.

Mislili su da će ostati samo za praznike

Par je imao 27 i 26 godina u to vreme i osetili su obaveziu da uzmu Ronija, koji je bio autističan, pod svoje okrilje.

Skuvali su mu piletinu, pustili ga da se okupa i složili se da ostane za Božić.

Ono što je počelo kao čin saosećanja pretvorilo se u jedinstveno druženje ljubavi i kompromisa koje je trajalo 45 godina.

Rob, sada 77-godišnjak, i Dajen, sada 76-godišnjakinja, bili su u braku samo četiri godine kada su dočekali Ronija u svoj dom.

Pomogli su mu da se zaposli

Roni je tada imao skoro 30 godina i bio je bez doma od 15. godine, živeći u Kardifu i okolini i seleći se s posla na posao  Rob bi ga ponekad viđao u omladinskom klubu koji je vodio.

Da bi se osećao što dobrodošlijim, zamolili su svoju porodicu da mu donesu poklon za Božić. Kada je otvarao svoj poklon, Rob je sedeo i plakao je jer nikada nije iskusio takav osećaj ljubavi - rekla je Dajen.

Par je planirao da ga ostavi da orući gostoprimstvo fo posle Božića, ali kada je taj dan došao, nisu mogli da izbace Ronija napolje i potražili su savet od vlasti. Centar za beskućnike im je rekao da Roniju treba adresa da bi dobio posao, rekao je Rob, ali „da bi dobio adresu, potreban vam je posao“.

Par je rekao da je Roni bio pomalo nespretan u početku jer se mučio da uspostavi kontakt očima, a razgovor je sveden na minimum. 

 - Ali onda smo ga upoznali i, istina je, zavoleli smo ga- rekao je par. 

Pomogli su Roniju da se zaposli kao sakupljač otpada i vodili su ga da kupi novu odeću nakon što su otkrili da nosi istu odeću koju je nosio. kao tinejdžer u školi.

Odveli su ga ga da kupi novu odeću, jer su shvatili da već petnaest godina nosi iste stvari.

Nisu mogli da zamisle život bez njega

Rob, inače advokat, ustajao je svakog jutra sat ranije kako bi Ronija odvezao na posao. Jednog dana, Roni mu je sa osmehom rekao: „Kad me kolege pitaju ko me dovozi tim autom, ja kažem – to je moj advokat.“

Roni je imao svoje rituale. Svako jutro bi ispraznio mašinu za sudove, a Rob je morao da se iznova pravi iznenađen. Čitao je teško, pisao još teže, ali je svakodnevno kupovao lokalne novine. Za svaki Božić poklanjao je istu poklon-karticu za Marks i Spenser, sa istim uzbuđenjem čekajući reakciju. Veći deo slobodnog vremena provodio je u crkvi, pomažući beskućnicima, skupljajući donacije i nameštajući stolice s gotovo ceremonijalnom preciznošću. Jednom se vratio kući u pogrešnim cipelama, jer je svoje dao drugom beskućniku. Naravno, bilo je i teških perioda, uključujući dvadesetogodišnju borbu sa Ronijevim problemom kockanja. Ipak, Parsonsi nisu mogli da zamisle život bez njega.

Roni Lokvud preminuo je 2020. godine u 75. godini, nakon moždanog udara. Na sahrani je, zbog pandemije, moglo da prisustvuje samo 50 ljudi.

Centar za negu povezan sa crkvom Glenvud u Kardifu danas nosi njegovo ime – Lokvud Haus. Za završetak obnove bilo je potrebno još novca, ali problem se sam rešio. Roni je u testamentu ostavio tačno onoliko koliko je nedostajalo, oko 40.000 funti.

 - Ljudi nas pitaju kako je moguće da je sve to trajalo 45 godina - zaključuje Dajana.  - A istina je jednostavna: desilo se – dan po dan - rekla je ona, prenosi BBC.