Verovatno ste bar jednom uzdahnuli i rekli: „Tata, zašto ti sve ovo čuvaš?“ U garaži ili šupi stoje stare kutije, alati koji se više ne koriste, ribolovački štap prekriven prašinom, fascikle sa papirima čije je značenje odavno izbledelo. A odgovor je gotovo uvek isti: „Možda će zatrebati“ ili „Još je to dobro“.

Na prvi pogled deluje kao tvrdoglavost ili gomilanje nepotrebnih stvari. Ipak, psihologija nudi dublje objašnjenje.

Predmeti kao čuvari identiteta

Stručnjaci govore o fenomenu autobiografskog pamćenja – načinu na koji ljudi kroz uspomene održavaju osećaj kontinuiteta sopstvenog života. Kako godine prolaze, predmeti postaju svojevrsni okidači sećanja. Oni pomažu osobi da poveže ono što je bila nekada sa onim što je danas.

Za starije ljude stvari retko imaju samo praktičnu vrednost. Stari alat može predstavljati godine rada i umeća. Ribolovački štap možda čuva uspomene na porodične izlete. Dokumenta iz bivšeg posla podsećaju na period kada su imali jasnu ulogu i svakodnevnu odgovornost.

Istraživanja pokazuju da se emocionalna vezanost za predmete s godinama pojačava, jer oni pomažu u očuvanju osećaja identiteta.

Šta se menja nakon penzije?

Tokom radnog veka identitet je često povezan sa profesijom, porodicom i društvenim obavezama. Nakon penzionisanja, te spoljne potvrde postaju ređe. Društveni krug se sužava, rutina se menja, a osećaj svrhe može oslabiti.

U tom trenutku predmeti postaju „dokaz“ proživljenog života. Medalja, sat, radna jakna ili stari priručnik više nisu samo stvari – oni simbolizuju iskustva, uspehe i uspomene koje potvrđuju: „Bio sam tu. To je bilo moje vreme.“

Psiholozi upozoravaju da gubitak lične životne priče i osećaja kontinuiteta može dovesti do usamljenosti ili tuge. Predmeti tada služe kao sidro koje čuva prošlost od zaborava.

Kada nema ko da sluša

Sećanja imaju i važnu društvenu ulogu – pričamo ih da bismo ostali povezani s drugima. Ali šta ako više nema mnogo onih koji pitaju: „Kako je to nekada bilo?“ Kada su deca zauzeta, unuci okrenuti svojim obavezama, a prijatelji daleko, priče ostaju bez publike.

U takvim trenucima predmeti postaju tihi svedoci tih priča.

Zato vaš otac možda ne čuva „stvari bez vrednosti“, već delove sopstvenog identiteta.

Šta mu je zaista potrebno?

Stručnjaci savetuju da rešenje nije u naglom raščišćavanju prostora. Umesto toga, pokušajte da uzmete neki predmet i postavite jednostavno pitanje: „Šta te veže za ovo?“ A onda – poslušajte.

Tim gestom pokazujete interesovanje za njegov život, ne za predmet. I često, kada neko oseti da su njegove uspomene viđene i priznate, lakše se odrekne i samih stvari.

Jer suština nije u alatima, papirima ili starim štapovima za pecanje. Suština je u potrebi da nečiji život ostane važan – i zapamćen.