Demencija
Foto: Shutterstock/Foto: Shutterstock

Prodavnica na glavnom trgu prodaje osnovne namirnice koje su svima potrebne, ali ne prima novac, tako da niko ne mora da zapamti da ponese novčanik. Fransis, meštanin ovog sela, odlučan je da živi najbolje što može uprkos tome što ima Alchajmerovu bolest.

Fransis, koji je bivši farmer, odlazi po dnevne novine u prodavnicu gde ga je srela novinarka Bi-Bi-Si Sofi Hačinson i predložila mu da odu na kafu u susedni lokal, restoran koji služi kao socijalno srce sela. Na pitanje kako mu je bilo kad mu je doktor saopštio da ima Alchajmerovu bolest, Frensis je samo klimnuo glavom i rekao:

- Veoma teško.

Njegov otac je takođe imao Alchajmerovu bolest, ali Fransis nije uplašen.

Život uprkos bolesti

- Ne plašim se smrti, zato što će se to svakako desiti jednog dana. U međuvremenu, živeću život uprkos bolesti.  Ovde sam da živim, iako nije isto. Ako se predate, to je kraj. I zato nastavljate, najbolje što možete - istakao je on.

Osim prodavnicu i restoran, seljani se podstiču da posećuju pozorište i da se uključe u aktivnosti. Filip i Vivijen kažu da nastavljaju da žive onoliko normalan život koliko mogu posle dijagnoze da oboje imaju demenciju.

- Odlazimo u šetnje. Mi šetamo - kazao je on. 

Na pitanje novinarke da li su srećni, on odmah okreće glavu i sa radosnim osmehom kaže: „Jesmo, istinski“.

Potom, završivši sa kafom i ušuškani u toplu odeću, njih dvoje se vraćaju u park. Vreme prolazi drugačije ovde, kaže vodič, koji je proveo novinarku kroz selo. Nema zakazanih termina za preglede, kupovinu i čišćenje – samo lagani ritam koji mami i navodi seljane, da bi im pružio što više slobode.

Selo se pažljivo nadgleda, a profesorka Helena Amijeva kaže da rani rezultati govore da to zapravo utiče na tok bolesti. Amijeva dodaje da se porodice osećaju manje krivima znajući da njihovi rođaci žive u selu.

Srećne su i porodice

- Ono što smo viđali kad ljudi uđu u ustanovu je ubrzani kognitivni pad – to se ne vidi u ovoj instituciji. Vidimo neku vrstu veoma glatke evolucije. Imamo razloga da verujemo da ove vrste institucija mogu da utiču na putanju kliničkih ishoda - navela je ona.

Primetili su i „drastično smanjenje“ osećanja krivice i nervoze kod porodica.

Pokazujući na majku Moriset (89), dok sedi u njenoj spavaćoj sobi, Dominik je objasnila:

- Imam moj mir, zato što znam da ona ima svoj mir i da je bezbedna. Ispunjena porodičnim fotografijama, slikama i porodičnim nameštajem, prostorija ima veliki prozor koji gleda na vrt. Bez zacrtanih termina posete, ljudi dolaze i odlaze kad god požele. A Dominik kaže da ona i njena sestra nisu očekivale da nega bude ovoliko dobra. Kad odlazim od nje, osetim olakšanje. Kada stignem, osećam se kao u njenoj kući – kod kuće sam sa mamom - napomenula je ona.

U svakoj od jednospratnih drvenih seoskih kuća smešteno je oko osam stanara, sa zajedničkom kuhinjom i sobama za razonodu i obroke.

Jedno od 10 takvih mesta u svetu

Iako meštani plaćaju izvestan doprinos, tekuće troškove – slične prosečnom domu za negu starijih – uglavnom pokriva regionalna francuska vlada koja je platila 22 miliona dolara da se izgradi selo. Kad je prvi put otvoreno, 2020. godine, bilo je tek drugo selo ove vrste i jedino koje je sastavni deo istraživačkog projekta. I dalje se smatra da ima manje od desetak takvih na svetu. Ali ona su privukla pažnju čitavog sveta, posebno onih koji traže rešenje za predviđeni eksponencijalni rast demencije.

Seoska frizerka Patrisija (65) ocenila je da joj je Lande Alchajmer povratio život.

- Bila sam kod kuće, ali mi je postajalo dosadno Imala sam ženu koja mi je kuvala. Bila sam umorna. Nisam se osjećala dobro. Znala sam da Alchajmer nije lak i bila sam uplašena - ispričala je ona.

Dodala je da je želela da bude negde gde može i da pomogne.

- U drugim domovima za negu, ovako je ili onako, ali oni tamo ne rade baš ništa. Dok ovdje imate pravi život. I kad kažem pravi, mislim stvarno pravi - istakla je Patrisija.

Demencija ume da izoluje ljude. Ali ovde, čini se, postoji snažan osećaj zajedništva, sa ljudima koji su istinski zainteresovani da se viđaju i da učestvuju u aktivnostima. A istraživači kažu da bi ovaj socijalni element mogao da bude deo ključa za srećniji i potencijalno zdraviji život sa demencijom.U ovom selu ima oko 120 stanovnika i isti broj zdravstvenih radnika, uz još neke volontere.Postoji surova neizbežnost, jer lek ne postoji, piše Bi-Bi-Si.Ali kako napreduje bolest svakog seljanina, oni dobijaju podršku koja im je potrebna.I dok je ovo možda zima u životima ovih seljana, ovdašnje osoblje veruje da ona pristiže sporije i sa više radosti.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI

Komentari (0)

Loading