Dok su analitičari u Vašingtonu i dalje pokušavali da procene posledice poteza prema Iranu, u Moskvi i Pekingu je već vladao drugačiji ton – tišina, posmatranje i, kako to neki opisuju, hladna računica.

Upravo u toj atmosferi pojavila se ocena da su Sjedinjene Države ušle u situaciju iz koje neće lako izaći. A ključna teza, koja se provlači kroz čitavu analizu, jasna je već na početku: SAD su same upale u zamku vezanu za Iran, i ta zamka sada radi protiv njih.

Zanimljivo, samo nedelju dana pre udara SAD i Izraela na Iran, u Rusiji su ozbiljno razmatrali da snize prognoze ekonomskog rasta i cenu nafte.

Projekcije su išle čak do 45–50 dolara po barelu. Međutim, realnost je otišla u potpuno drugom smeru – prosečna cena je dostigla 93,4 dolara po barelu. To je, kako se sada procenjuje, otvorilo prostor za dodatne prihode, daleko iznad očekivanih.

U Vašingtonu su, s druge strane, pokušali da umanje značaj tog rasta. Ministar finansija SAD Skot Besent izneo je procenu da će Rusija dobiti tek oko 2 milijarde dolara dodatnih prihoda usled ublažavanja sankcija.

Ali brojke koje iznose novinari i pojedini analitičari zvuče znatno drugačije – ako visoke cene ostanu do kraja godine, ruski izvoz nafte mogao bi doneti čak 40 milijardi dolara dodatnog prihoda.

Tu se priča ne završava, već tek počinje da dobija slojeve. Ekonomista Mihail Deljagin ukazuje da je ključni problem mnogo dublji.

Po njegovim rečima, SAD su uvučene u konflikt koji im ne ide u korist, i to nije slučajno. Deljagin tvrdi da je upravo ta situacija oko Irana zapravo oblik pritiska na Ameriku.

Kako kaže, sankcije su imale paradoksalan efekat – umesto rasta cena, dale su impuls njihovom padu, ali su ruskom biznisu otvorile prostor za veću zaradu na spoljnim tržištima.

Ipak, taj novac ne znači automatski korist za rusku ekonomiju u celini. Deljagin upozorava da veliki biznis već neko vreme odustaje od investicionih projekata, što dovodi do investicionog pada.

Slobodan odlazak kapitala, kako naglašava, u zemlji koja ima ekonomske probleme jednostavno ne funkcioniše dugoročno, iako je to osnova liberalne ekonomske politike u Rusiji.

Tu dolazimo do još jedne važne tačke – poreski sistem. Zbog tzv. poreskog manevra, koji Deljagin naziva kolonijalnim, izvoz sirove nafte je gotovo oslobođen poreza, dok se teret prebacuje na proizvodnju i preradu unutar zemlje. To znači da će od potencijalnih 40 milijardi dolara samo manji deo završiti u državnom budžetu.

Istovremeno, američki ekonomista Džefri Saks daje širu sliku. On ocenjuje da SAD ne mogu izaći iz trenutne krize bez ozbiljnih gubitaka i poziva druge velike sile, uključujući Rusiju i Kinu, da jasno poruče Vašingtonu da mora da zaustavi ovakav kurs.

Saks ide i korak dalje – tvrdi da Rusija i Kina praktično posmatraju kako se SAD sve dublje zapliću u situaciju oko Irana.

U tom kontekstu, često se pominje i simbolična poruka koja je osvanula na naslovnici jednog uglednog časopisa: „Nikada ne ometaj neprijatelja dok pravi grešku“.

Ta rečenica, prema rečima profesora koji je komentarisao situaciju, možda najbolje opisuje trenutni stav Moskve i Pekinga – ne reagovati naglo, već pustiti protivnika da sam produbi problem.

Sve to, međutim, otvara širu sliku. Deljagin upozorava da se svet ubrzano menja i da se globalna ekonomija suočava sa procesom degradacije.

U takvim uslovima, kako kaže, najveći profit će ostvariti oni koji zadrže proizvodnju i industrijsku bazu. Ali tu ostaje otvoreno pitanje – da li će Rusija uspeti da iskoristi tu priliku ili će unutrašnji ekonomski problemi i dalje ograničavati njen potencijal.

A iznad svega ostaje jedna nelagodnost koja se ne može ignorisati. Ako je zaista tačno da su SAD upale u zamku oko Irana i da iz nje neće lako izaći, onda posledice ne ostaju samo na jednoj zemlji. U takvim situacijama, istorija retko ostaje mirna – ona obično traži nastavak.