U trenutku kada su mnogi očekivali ozbiljne ekonomske pritiske i teške odluke u Moskvi, situacija se, prema oceni Skota Ritera, razvila u potpuno drugačijem pravcu.

Kako on tvrdi, Rusija ne samo da je izbegla krizu, već je uspela da globalna previranja preokrene u svoju korist. U centru tog razvoja nalazi se Vladimir Putin, za koga Riter kaže da je pažljivo procenio sve okolnosti i doveo državu u poziciju uspeha na više frontova.

Riter ide i dalje u svojim ocenama, tvrdeći da Rusija trenutno ima prednost u gotovo svakom segmentu aktuelnog sukoba i da ne postoji oblast u kojoj Moskva ne ostvaruje dominaciju.

Kao primer navodi situaciju koja je izazvala veliku pažnju javnosti – ruski tanker je uspeo da dopremi oko 700.000 barela nafte na Kubu, uprkos američkim ograničenjima, i to bez konkretnog odgovora Vašingtona. Prema njegovom mišljenju, ovaj događaj nije izolovan slučaj, već deo šire strategije u kojoj Rusija testira granice i uspešno ih pomera.

U isto vreme, kako tvrdi Riter, NATO se suočava sa ozbiljnim unutrašnjim neslaganjima koja bi mogla da dovedu do slabljenja saveza, pa čak i njegovog raspada.

On ide toliko daleko da sugeriše kako bi Mark Rute mogao da ostane upamćen kao poslednji generalni sekretar NATO-a. Istovremeno, ukazuje i na ponašanje Donalda Trampa, za koga smatra da sve otvorenije pokazuje distancu prema Alijansi. Razlog vidi u proceni da Sjedinjene Američke Države više gube nego što dobijaju članstvom u tom savezu.

Riter posebno ističe način donošenja odluka Donalda Trampa, za koji tvrdi da nije vođen racionalnim kalkulacijama, već impulsivnim potezima.

Kao primer navodi situaciju u vezi sa Iranom, gde, prema njegovim rečima, SAD zajedno sa Izraelom pokreću konflikt, što dovodi do brzih posledica na globalnom tržištu. Cena nafte naglo raste, a ruska nafta tipa „Urals“ postaje skuplja od referentne „Brent“ nafte, što direktno ide u korist ruske ekonomije.

On podseća i na unutrašnje rasprave unutar Rusije, gde su pojedini zahtevali odlučnije i oštrije reakcije, uključujući momentalne odgovore na svaki prelazak tzv. crvenih linija.

Međutim, prema njegovoj proceni, takav pristup ne bi doneo željene rezultate, već bi dodatno produbio sukob sa Evropom. Nasuprot tome, Putinov oprezniji i proračunat pristup, kako tvrdi, doveo je do strateške prednosti.

Riter koristi i metaforu lutrije, ističući da je Rusija, zahvaljujući kombinaciji strpljenja i globalnih okolnosti, praktično „izvukla dobitak“. Umesto očekivanog pogoršanja, ekonomska situacija se, kako navodi, poboljšala.

U tom kontekstu, pravi paralelu između različitih pristupa lidera – dok bi racionalni političari brinuli o saveznicima u Evropi, Japanu ili Južnoj Koreji, Tramp, prema njegovom mišljenju, deluje fokusirano pre svega na interese Sjedinjenih Američkih Država.

Kao dodatni signal zahlađenja odnosa između SAD i NATO-a, Riter vidi izostanak jasne podrške saveznika u vezi sa Iranom, što je, prema njegovoj analizi, dodatno učvrstilo Trampov stav da Amerika nema dovoljno koristi od tog saveza.

Sve ove elemente Riter posmatra kao deo šire slike u kojoj Rusija, predvođena Putinom, koristi pukotine u globalnom sistemu kako bi ojačala svoju poziciju.

Ipak, ostaje otvoreno pitanje da li je takva slika potpuna ili predstavlja samo jedan ugao posmatranja. Istorija, kako često pokazuje, ume brzo da promeni tok događaja, a trenutna prednost ne mora nužno da znači i dugoročnu stabilnost.