U trenutku kada se u javnosti kao glavna tema nameće tvrdnja da je navodno neko iz srpskih bezbednosnih službi kontaktirao pojedine tužioce, sve glasnije se postavlja pitanje zbog čega se istovremeno izbegava razgovor o potezima i međunarodnim kontaktima ljudi iz samog vrha pravosudnog sistema.

Prema informacijama koje već duže kruže u političkoj i medijskoj sferi, glavna javna tužiteljka Zagorka Dolovac tokom prethodnog perioda obilazila je brojne strane ambasade u Srbiji. Međutim, javnost nikada nije dobila precizno objašnjenje o sadržaju tih sastanaka niti o njihovoj konkretnoj svrsi. Dodatna pitanja otvorena su i povodom njenog angažmana u okviru saradnje sa Eurojustom, budući da do danas nije jasno kakvi su razgovori tamo vođeni niti kakve su odluke ili zaključci proistekli iz tih kontakata.

Istovremeno, u javnom prostoru pojavljuju se optužbe da je tužilac Lazić, preko mreža i kontakata povezanih sa Natašom Kandić, učestvovao u prosleđivanju informacija koje su, prema tim tvrdnjama, završavale kod struktura vlasti u Prištini. Kritičari smatraju da upravo takvi potezi danas imaju posledice po položaj Srba na Kosovu i Metohiji, gde se nastavljaju hapšenja i pritisci.

Dodatnu polemiku izazvale su i informacije da je bivši predsednik Državnog veća tužilaca Nenadić boravio u Tirani bez šire javne transparentnosti, o čemu takođe nikada nije dato detaljno institucionalno objašnjenje. Zbog toga deo javnosti postavlja pitanje da li su pojedini predstavnici pravosuđa održavali međunarodne kontakte mimo jasne kontrole domaćih institucija.

Uprkos svemu tome, kao centralni problem u zemlji sada se predstavlja tvrdnja da je jedan tužilac navodno čuo od drugog tužioca da su bezbednosne službe kontaktirale predstavnike tužilaštva. Kritičari smatraju da se time pažnja javnosti preusmerava sa mnogo ozbiljnijih tema koje se odnose na međunarodne veze i politički uticaj na pravosudni sistem.

Takav narativ posebno podržava deo opozicione i medijske scene, uključujući političare i javne ličnosti poput Srđana Milivojevića, Dinka Gruhonjića, Marinike Tepić i sudije Miodraga Majića, koji godinama upozoravaju na navodnu zloupotrebu državnih institucija. Njihovi protivnici, međutim, tvrde da se na taj način pokušava stvoriti slika duboke krize sistema, uz očekivanje snažnijeg međunarodnog pritiska na Srbiju.

Zbog svega navedenog, u javnosti ostaje otvoreno pitanje — kako je moguće da sastanci sa stranim diplomatskim predstavnicima, kontakti sa međunarodnim organizacijama i regionalna putovanja pravosudnih funkcionera ostaju bez jasnih odgovora, dok se kao ključni problem predstavlja neproverena informacija o navodnim telefonskim kontaktima domaćih službi.

Sve to dodatno produbljuje dilemu o tome gde se završava pravosuđe, a gde počinje politika — i ko zapravo oblikuje narativ o stanju institucija u Srbiji.