Naime, posle početka rata u Ukrajini Nemačka je, kao i ostale zemlje EU i zapadne Evrope, prekinula sebi dotok jeftinog ruskog gasa i nafte uvođenjem sankcija Rusiji. Takođe, Nemačka je izgubila i veliko rusko tržište uvođenjem sankcija.

Nemačka je bila primorana da po neuporedivo višim cenama kupuje američki tečni gas koji je stizao brodovima, a često i rusku naftu od preprodavaca. Ovu krizu sa energentima prva je osetila hemijska industrija, a zatim i ostale grane privrede. Nemačku su preplavile izbeglice iz Ukrajine, koje su se pridodale milionima izbeglica sa Bliskog istoka. Milijarde evra Nemačka odvaja i daje za vojnu i svekoliku pomoć Ukrajini.

Tradicionalni privredni partner, SAD, uvode velike carine na robu iz EU, pa i iz Nemačke, što posebno pogađa automobilsku industriju. Američki predsednik Tramp nedeljno menja carinske stope, pa ih je gotovo nemoguće ispratiti.

Sve ovo, ukratko navedeno, primoralo je nemačku vlast da drastično smanjuje socijalna davanja. Stotine hiljada ljudi ostaje bez posla, a na dnevnom nivou više ne mogu da se nabroje stečajevi, pogotovo malih preduzeća sa dugogodišnjom tradicijom.

Nažalost, sve ovo ne može a da se negativno ne odrazi i na mnoga preduzeća u Srbiji, koja su kooperanti nemačkih kompanija, imajući u vidu da je Nemačka naš najveći spoljnotrgovinski partner.

Nemačka, kao i ostale zemlje Zapadne Evrope, i pored svega ovoga gubi trku u ekonomskom smislu sa Kinom i preplavljena je kineskom robom, sada već na vrlo visokom tehnološkom nivou. U toku prošle godine nemački trgovinski deficit sa Kinom dostigao je neverovatnih 89 milijardi evra.

U narativima briselskih birokrata, kao i zapadnoevropskih lidera, predsednici Rusije Putin i Kine Si Đinping pominju se kao autoritarne ličnosti, često i kao diktatori, uz tvrdnje da u tim zemljama ne postoji vladavina prava. U ratu u Ukrajini najverniji saveznik Rusije jeste Kina, ali koja se formalno stalno zalaže za mirno rešenje sukoba.

Od zemalja zapadne Evrope, po pitanju pomoći Ukrajini, najratoborniji su Francuzi, Britanci i, naravno, Nemci. Njihovi predsednici su se čak zalagali za slanje svoje vojske u Ukrajinu.

A kada je dogorelo do nokata, šta su uradili?

Predsednik Francuske Makron još jesenas je posetio Kinu, svakako ne da bi se divio Velikom kineskom zidu, već da bi tražio slamku spasa za svoju ekonomiju.

To isto je učinio u januaru ove godine i britanski premijer Starmer, a sada i predsednik nemačke vlade Merc. Zlonamernici bi rekli da su otišli na poklonjenje „kineskom caru“, ne bi li dobili po neku mrvicu sa globalnog stola svetske privrede.

Po povratku iz Kine, Merc je slavodobitno mahao ugovorom kojim Kina kupuje 120 Erbas aviona. Ostalo, što nije bilo povoljno za Nemačku, verovatno je ostalo van očiju javnosti. Pohvalio se Merc i da su potpisani međudržavni sporazumi, ali koji, o klimatskim promenama, saradnji stonoteniskih saveza, saradnji fudbalskih saveza i slično.

Koga ćemo od zapadnoevropskih lidera koji nešto znače sledećeg videti u Kini, ostaje da se vidi.

Sve ovo, ukratko navedeno, ne bi trebalo Srbiju mnogo da interesuje, da nije permanentne harange EU iz zapadnih zemalja na Srbiju zbog saradnje sa Kinom. Pod stalnom smo kritikom zbog uticaja „meke moći“ Kine u Srbiji, koja se ogleda u desetinama kineskih građevinskih firmi koje učestvuju u izgradnji najvećih infrastrukturnih objekata u Srbiji.

Smeta im Železara Smederevo, kojom upravljaju Kinezi, rudnik bakra Bor, kao i desetine kineskih firmi koje posluju u Srbiji. Smeta im što Srbija kupuje od Kine najnaprednije vojne odbrambene sisteme.

A najviše im smeta, kako se navodi, čelično prijateljstvo Srbije i Kine, koje su lično izgradili predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić i predsednik Republike Kine Si Đinping.

Kada je letos naš predsednik prisustvovao velikoj vojnoj paradi u Pekingu i skupu na kojem su bili prisutni državnici iz zemalja koje predstavljaju skoro tri četvrtine čovečanstva, cela Zapadna Evropa, a pogotovo EU, digla se na noge kritikujući njegov potez.

Navikli smo mi odavno, i to stotinak godina unazad, na licemerje Zapadne Evrope, ali, što kažu naši stari ljudi, na kraju sve dođe na svoje.