POTRESNA ISPOVEST ŽENE KOJA JE PREŽIVELA "OLUJU" Videla sam jezive prizore, strahovi od novog rata i danas postoje
Foto: Alo/ilustracija

Prošlo je 27 godina od Operacije Oluja, akcije masovnog iseljavanja Srba sa teritorije Hrvatske.

Operacija Oluja je bila vojno-policijska akcija Republike Hrvatske u avgustu 1995. godine. Cilj ove operacije je bio zauzimanje najvećeg dela teritorije Republike Srpske Krajine, nepriznate države formirane na teritoriji novonastale nezavisne Hrvatske, koja je bila aktivna za vreme rata vodeći politiku zasnovanu na težnji Srba u Hrvatskoj da ostanu u Jugoslaviji. Operacija je zvanično trajala 4 dana, završila se padom Republike Srpske Krajine i uspostavljanjem kontrole Republike Hrvatske nad tom teritorijom.

U koloni dugoj nekoliko kilometara, četiri puna dana proterani Srbi putovali su u nehumanim uslovima iz Hrvatske za Srbiju.

U toj koloni bila je i Branka Rančić iz Petrinje.

Ona je imala samo sedam godina, ali se vrlo dobro seća svakog detalja kada je počelo etničko čišćenje Srba iz Hrvatske i operacija "Oluja". 

Ovaj događaj u njoj budi veliku bol.

- Od samog početka rata osetila se napetost u kući, brat i ja smo bili još mali, ali smo videli strah kod naših roditelja, njihova uznemirenost zbog trenutnog stanja je trajala danima i nisu mogli da je sakriju. Jednog dana, malo pre nego što je počeo rat, došli su i mobilisali su mog tatu i on je samo otišao sa vojskom u nama nepoznatom pravcu - priča Branka (33).

Umesto da proslavlja svoj rođendan, morala je da spakuje stvari, napusti topli dom i ode u nepoznato.

- Dan 3.8.1995. pamtim kao najteži. Umesto da slavimo, mi smo pakovali najbitnije stvari, hranu, odeću da imamo i pitali se samo gde je moj otac jer ništa nismo znali o njemu. Taj dan kada smo krenuli ka Srbiji, sustigao nas je žuti kombi, u njemu je bio moj otac. Svima je tada pao kamen sa srca, jer je tata živ - podsetila se trenutka kada je shvatila da su oni koje voli dobro.

Videla je užasne prizore na putu do Srbije. Mnogo napaćenih lica, mrtva tela pored puta prekrivena čaršafima...

Malo po malo, približavali su se Srbiji, što im je ulivalo neku vrstu sigurnosti.

- Vozili smo se traktorom, u prikolici smo bili sa dedom, ujakom i njegovom porodicom, mojom majkom, bratom, bakom i dekom sa tatine strane. Scena koju nikada ne zaboravljam pored tatinog pojavljivanja je kada smo svi već gladni i izmučeni jeli nepečen hleb sa slaninom, ali ne pamtim da sam išta slađe jela nego to tada.

Kada su konačno stigli u Srbiju, njihova nova adresa bila je Prihvatilište za izbeglice u Šapcu. Tu se nisu dugo zadržali jer im se sreća osmehnula - tadašnji pop Voja ponudio im je novi smeštaj u Banji Badanji, u skromnoj kući koja je tada bila utočište Brankinoj porodici. 

Srbima u Hrvatskoj se u sekundi život promenio iz korena. Sve što su godinama sticali, morali su da napuste i da odu u nepoznato. Završili su daleko od domova, bez ičega. Ostavili su svoje kuće, njive, voćnjake, livade, stoku, imanja. 

- Oluja mi je promenila život iz korena, došli smo u nepoznato, bez prijatelja, bez rodbine u blizini jer smo svi bili raštrkani po celoj Srbiji, neki i po Bosni. Strahovi od novog rata i danas postoje, od ponovonog ostavljanja svega što smo stekli - drhtavim glasom priča Branka.

Predrasude o Hrvatima za nju ne postoje, jer kaže da nisu svi ljudi isti. 

- Još uvek nisam bila u Petrinji, planiram da idem sa mojom porodicom, dok su roditelji i brat išli. Bilo im je jako teško, sa knedlom u grlu su svaki put stajali ispred naše kuće i prisećali se uspomena - završava svoju potresnu priču Branka Rančić koja danas živi u Beogradu u radi kao prodavačica.

BONUS VIDEO:

Komentari (0)

Loading