Spomenko Gostić je rođen 14. avgusta 1978. u Doboju. Osnovnu školu pohađao je u Maglaju, ali je zbog izbijanja ratnih sukoba u Bosni i Hercegovini nije završio. Vrlo mlad je ostao bez oca, 1992. godine, na početku rata u BiH, a živio je sa majkom Milenom u srpskom selu Jovići nadomak Maglaja.

Njihovo selo je bilo okruženo naseljima sa većinskim muslimanskim stanovništvom, pa se ubrzo našlo na prvoj liniji fronta. U mesecu aprilu 1992. umrla mu je majka, te je ostao da živi sa bakom koja je septembra 1992. godine poginula u granatiranju Jovića od strane muslimanske Armije BiH.

Dok se borio na Ozrenu za slobodu svog naroda, u njegovo selo je stigao naš gastarbajter iz Francuske, koji mu je ponudio da ga odvede u Pariz da tamo živi i da ga školuje i usvoji. Glatko je odbio takvu ponudu jer nije želeo da napusti rodnu grudu uz komentar: „Dok moja noga ne kroči na Maglaj, ja ne idem odavde“.

Sam Spomenko Gostić objašnjavao je u tim vremenima kako mu je bilo.

„Imao sam slučajeva da sam nagazio na minu. Naišao sam i odbio mi se točak. Ovo mi je druga rana i tu me je geler okrznuo. Ali, opet se sve to savlada. Tukli su nas mecima. Morao sam puzati kroz kanal, ali i to sam izdržao. I kažem da mi je dobro i fino. Sarađujem sa vojskom, spavam. Nemam oca i majku, nemam nikoga“, govorio je Gostić.

Po načinu na koji je pričao videlo se da se trudi da bude hrabar, koliko je to moguće kada besne ratni sukobi.

,,Ne plašim se. Nekad imam malo strah, ali savlada se i to. Uvek imam oružje. Non-stop napadaju, ali neće dugo", rekao je on.

Njegovi saborci danas pričaju da nije odmicao od vojske. Kako je koja jedinica dolazila, pokazivao im je rovove, nosio hranu i pitao šta još treba. I svi su mu, kažu, pričali da postoji bolji život, da treba da ode.

„Dok rat traje ja odavde neću. Ja ovo ne mogu da napustim dok god se ne oslobodimo“, isticao je mladi Gostić.

U martu 1993. godine, u granatiranju položaja srpske vojske, pet vojnika je poginulo, a Gostić je teško ranjen. Umro je 20. marta 1993. u rodnim Jovićima na brdu Visnjić, a sahranjen je sa stradalim saborcima na seoskom groblju sela Jovića, koje je pripadalo maglajskoj opštini.