Odlazak po badnjak spada među najsvečanije i najmirnije trenutke srpske božićne tradicije. U praskozorje Badnjeg dana, dok se tama još zadržava nad šumom, domaćin zajedno sa sinovima ili najbližim muškim rođacima kreće po badnjak. Taj put oduvek je imao dublji smisao – nije bio samo hod kroz šumu, već i tiho duhovno putovanje.

Pesma je bila neizostavni deo tog običaja.

Pesme koje su se pevale pri polasku po badnjak

U narodu su se pevali kratki i jednostavni stihovi, često više nalik tihim napjevima nego pesmama. Smatralo se da se u šumu ide smireno, bez buke i galame, sa poštovanjem prema prirodi i samom običaju.

Najčešće su se mogle čuti:

„Oj badnjače, badnjače“
Jedna od najpoznatijih narodnih pesama, pevana tiho, u hodu, kao pozdrav drvetu koje će uveče biti uneseno u dom.

„Dobro jutro, badnjače“
Ovi stihovi su se često više izgovarali nego pevali – kao obraćanje badnjaku sa željom da porodici donese zdravlje, sreću i napredak.

„Rodi, Bože, rodilo“
Pesma-molitva kojom se priziva rodna godina, blagostanje doma i dobrobit svih ukućana.

U pojedinim krajevima Srbije negovani su i božićni napjevi bez jasnih reči, poznati kao tiho pojanje. Verovalo se da skromnost i tišina donose veći blagoslov od glasne pesme.

Kako se po starom običaju seče badnjak

Badnjak se seče u zoru, pre izlaska sunca. Pre nego što priđe drvetu, domaćin se okreće ka istoku, prekrsti se i pomene Boga, krsnu slavu i predstojeći praznik – Božić.

Najčešće se bira mlado, zdravo i pravo hrastovo ili cerovo drvo. Smatralo se da badnjak treba da bude snažan, ali ne predebeo, kako bi se lako nosio do kuće.

Drvo se seče:

• sekirom

• sa istočne strane

• najviše sa tri udarca

Ako se ne obori u tri udarca, ostatak se lomi rukama. Taj deo, poznat kao „brada“, smatrao se dobrim znakom. Posebna pažnja se obraćala i na to da badnjak pri padu ne zapne za drugo drveće, jer se to smatralo lošim predznakom.

Poštovanje prema badnjaku

U narodnom verovanju, badnjak nije bio obično drvo. Sa njim se postupalo pažljivo i s poštovanjem, bez psovki i grubih reči. Po povratku iz šume, naslanjao se uz kuću, pored ulaznih vrata, gde je stajao sve do večeri.

Tek po mraku, uz molitvu i badnjevečernje pozdrave, badnjak se svečano unosio u dom.

Običaj koji traje i danas

Iako se danas, naročito u gradovima, badnjak uglavnom kupuje, njegova simbolika, poštovanje i duhovna poruka ostali su isti. Odlazak po badnjak – bilo u šumu ili do crkve – i dalje predstavlja čin sabranosti, vere i pripreme za Božić.

Pesma, čak i kada se peva tiho ili samo u mislima, ostaje deo tog puta – kao nevidljiva veza sa precima i tradicijom koja se prenosi i ne zaboravlja.