AMERIKA ME JE PREVARILA: "Voleo bih da me pojedu naši, a ne američki crvi"

Foto: Shutterstock

Od kako su belci oteli zemlju Indijancima, nesrećnici iz celog sveta pohrlili su ka obećanoj zemlji. Mnogi su došli privremeno, nadajući se brzoj zaradi i povratku u zavičaj, a ostali su zauvek. Amerika ih je prevarila, prvo uzela dušu a onda i kosti.

U prvom sudaru sa Njujorkom pridošlica se oseti zbunjeno, izgubljeno, kao da gleda u veliki kaleidoskop. Dešavaju se čuda koja čovek teško može i da spazi i  razazna, al' čim skloni oko sa okulara, surova realnost ga prodrma, jače nego struja od sto volti.

Ljudi sa drugih krajeva sveta često misle da samo bogati žive u njemu, da vas čeka raširenih ruku i da crnci napadaju na svakom koraku. Ništa od toga nije istina.

To je čudan grad gde se na svega stotinjak metara mogu videti i osetiti ogromne razlike. Paralelni svetovi. Po ulicama se „sudaraju” imućni vlasnici nebodera sa siromašnim bez igde ičega. I ne ljute se jedni na druge. Ali, ne preporučuje se da „turate nos” gde ne treba.

Sve se meri kroz papirnu zelenu novčanicu. Svaki stanovnik je izvagan bez greške i smešten tačno gde pripada. Hiljade milionera i stotine bilionera nadmašuje armija beskućnika. I ima mesta za sve.

Njujork zna da udari k'o maljem, za dvadeset četiri sata duša zna da uzleti do nebesa i padne do pomisli na samoubistvo. Danima se prepunim bulevarima može gluvariti, gurati i smeškati bez izgovorene reči. Naveče kad se svetla pogase i ostanete sami, duša zaboli. Zbog toga je možda najbolji savet za ovaj „grad nad gradovima” da nikada ne budete sami.

Prolaznici na njujorškim ulicama, poslednjih dvanaest meseci, baš su se proredili. Čudna pošast udarila u srce „jabuke”. I ne pušta. Crv zvani korona nagrizao srce, uzeo dušu, život, lepotu, radost. Sve.

Nikad manje 'biznismena`, turista, secikesa, uličnih mađioničara, prodavaca magle, noćobdija... Pa, ni zemljaka.

„Izgubili smo više Njujorčana za godinu dana od korone nego u Drugom svetskom ratu, Vijetnamskom, uraganu Sendi i napadima 11. septembra zajedno”, podsetio je na godišnjicu početka epidemije.

Njujork je najteže pogođen ovim virusom. Za godinu dana najveći grad Amerike je izgubio 30.258 stanovnika.

Foto: Shutterstock

Proleće je napokon pobedilo ledene vetrove nad rekom Hadson. Između nebodera probijaju se „zubati” sunčevi zraci do širokih bulevara, načičkanim prodavnicama kao jagode na grozdu maslačka.

I sve je nekako živnulo. U vazduhu se oseća radost, uzbuđenje, neki čudan miris. Na ulicama više šetača, uglavnom „domorodaca”, mada ima i turista sa njihovim prepoznatljivim izgubljenim pogledima. Žuti taksiji jurcaju „gore dole”, trubeći na svakog šetača. Bahati biciklisti špartaju po sredini, ne hajući ni za koga. Ipak, najživlje je u parkovima, na zelenim površinama. Drvene klupe, od Kipa slobode pa do Centralnog parka, za čas se napuniše starim prijateljima bez krova nad glavom.

Društvo im prave penzioneri, pospani radnici iz noćne smene, tinejdžeri na rolšuama, šetači kućnih ljubimaca. Izvrnuti na leđa, otvorenih očiju i raskopčani do pojasa beskućnici se „bore” da im ne promakne ni jedan zrak sunca. 

„Ne pamtim ovakvo vreme a pamtim dugo”, kaže devedestjednogodišnji gospodin Smit, sa unikatnim donjogradskim akcentom dok je sa ostalim Njujorčanima na Petoj aveniji proslavljao pobedu u Drugom svetskom ratu. Laganim korakom, sa štapom u ruci i maskom preko usta, izašao Džon da protegne noge i nadiše se svežeg vazduha.

„Ceo život sam proveo u ovom gradu. Nagledao sam se svakakvih čudesa, nadživeo trinaest predsednika Amerike, više od dvadeset gradonačelnika Njujorka, Sinatru, Kasjusa Kleja, Koreju, Vijetnam, Hladni rat, odlazak na Mesec, 11. Septembar, ali ovako vreme ne pamtim.

Pitam ga da li za nečim žali.

„Ne. A da mogu početi od početka, više bih sanjao a manje spavao”, odgovara i objašnjava da Njujorku došljaci, nova krv, produžavaju život. Čine ga lepšim, bogatijim, izdržljivijim.

Od kako su belci oteli zemlju Indijancima, nesrećnici iz celog sveta pohrlili su ka obećanoj zemlji. I iz naših krajeva odlazili su avanturisti, misionari, dubrovački mornari. Svakojaka sirotinja sa celog Balkana željna posla. Preko Kalifornije su ulazili u Teksas a potom se širili ka kontinentalnom delu Arizone, Jute, Nevade, Pensilvanije...

Gde god je bilo poslova na njivama, u rudnicima, železarama, izgradnji pruga.  Svugde. Pored nacionalnih udruženja i crkava počela su da niču i srpska groblja. I brzo su spomenici nadbrojali žive.

Mnogi su došli privremeno, nadajući se brzoj zaradi i povratku u zavičaj, a ostali su zauvek. Amerika ih je prevarila, prvo uzela dušu a onda i kosti.

Ostalo je zapisano da je Đorđe Sagić, poluslepi Vojvođanin, bio prvi naseljeni Srbin u Americi.

„Godine prolete dok si lupio dlanom o dlan”, podseća osamdesetojednogodišnji akademski slikar Mirko Savkić, koji je skoro zaboravio kad je poslednji put bio u zavičaju.

Dobrovoljno je udobnu profesorsku stolicu i slikarsko platno zamenio molerskom četkom. Na zidovima njegove kuće nema ni centimetra slobodnog prostora. Svega tu ima, od izbledelih fotografija, malih i velikih uspomena, zatim starih novina, cipela u kojima je došao u Ameriku, iscepanih kofera, razbacanog alata i „tone” konzervi.

Mirko je mnogima pomogao, kuće im pravio, stanove dokupljivao, račune i dugove otplaćivao. I na kraju ostao sam, star i zaboravljen.

Al', ne žali se na sudbinu:„Sve ide svojim tokom. Stižu godine, stari se. Nema ljutnje. Okružen svim ovim, osećam se nekako sigurnije”, priznaje nevoljno.

„Sanjate li o povratku”, pitam ga stidljivo.

„Kad sam stigao, godinu dana nisam skidao „šimike” cipele, nadajući se povratku. I što sam se više dvoumio više sam bio u dilemi. Sutra ću, sutra, sutra i prođe život. Sad, kad se život približio kraju, voleo bih da me naši crvi pojedu umesto američkih”.

Vukan Vučić došao je ovu veliku zemlju „na vreme”. Ostvario je zavidnu univerzitetsku karijeru. Na prestižnom Pen univerzitetu godinama je studente podučavao tehničkim disciplinama. Više od decenije je i dopisni član srpske akademije nauka i umetnosti.

Umalom gradiću Media, na periferiji, naš akademik provodi penzionerske dane u prostranoj kući i ne sanja o povratku. Daleko od gradske vreve, pored zapuštene železničke pruge, društvo mu prave srne, retke ptice i divlje patke.

„Dolazak u Ameriku mi je bila najpametnija odluka u životu. Sve što imam ostvario sam ovde. I da se ponovo rodim ne bih se dvoumio ni trena. Došao bih prvim avionom”, priča Vukan.

Na pitanje da li mu, ipak, nedostaje rodna gruda, zavičaj, prijatelji, odgovara: „Ne! Možda ponekad. Ovde mi je sve, žena, đeca, unuci, prijatelji, poznanici”.

Marko Smiljić, Njujork

Još zanimljivosti možete pročitati OVDE!

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI