Bitka za Koridor 1992. godine smatra se jednom od najvažnijih vojnih operacija Vojske Republike Srpske tokom rata u Bosni i Hercegovini. U istoriji je ostala zapamćena kao „proboj koridora života“, jer je omogućila ponovno uspostavljanje kopnene veze između zapadnih srpskih teritorija i Srbije.

Operacija „Koridor 92“ bila je najveća vojna akcija Vojske Republike Srpske (VRS) u Bosanskoj Posavini, izvedena protiv snaga Hrvatskog veća odbrane (HVO) i Hrvatske vojske (HV). Trajala je od 14. do 28. juna 1992. godine i imala je presudan značaj za dalji tok rata na tom području.

Zašto je pokrenuta operacija

Cilj operacije bio je da se ponovo uspostavi putna veza između zapadnog i istočnog dela tadašnje Srpske Republike Bosne i Hercegovine. Situacija je postala kritična nakon što su HVO i HV zauzeli Derventu i time prekinuli jedini kopneni put koji je povezivao zapadni deo Republike Srpske sa Srbijom.

Novinar Branislav Božić, koji je u to vreme izveštavao sa terena, opisao je tadašnju situaciju veoma slikovito.

„Banjalučka regija, Zapadna Slavonija, Kordun, Banija i Kninska Krajina našle su se u poziciji zaglavljenog lifta. Svi putevi su bili presečeni. Jedina normalna veza bila je preko Posavine“, rekao je Božić.

Još u martu 1992. godine, pre početka otvorenih sukoba u Bosni i Hercegovini, Hrvatska je ubacila svoje regularne jedinice i deo paravojnih formacija u Posavinu, prelazeći sa leve na desnu obalu Save.

Prema Božićevim rečima, uz pomoć lokalnih Hrvata i dela muslimanskog stanovništva formirana je grupacija od oko 25.000 vojnika, koja je praktično presekla Republiku Srpsku na dva dela i odsekla je od Srbije.

Zločini koji su izazvali strah

Već u prvim danima sukoba dogodili su se brutalni zločini koji su dodatno pojačali napetost. Hrvatsko-muslimanske snage koje su iz pravca Slavonskog Broda ušle u Bosanski Brod ubrzo su stigle do sela Sijekovac.

U tom selu počinjena su teška ubistva civila. Tokom prvih nekoliko dana ubijeno je 26 ljudi, a posebno je potresan bio slučaj porodice Zečević, koja je ubijena na kućnom pragu.

Ovi događaji izazvali su veliki strah među srpskim stanovništvom u tom području.

Banjaluka odsečena od sveta

Padom Dervente presečen je i poslednji put koji je povezivao zapadni deo Republike Srpske sa istočnim delom koji je imao kontakt sa Srbijom.

Zbog toga je Banjaluka ostala bez osnovnog snabdevanja, a problemi su se proširili i na teritorije koje je kontrolisala Republika Srpska Krajina.

Neverovatna scena na frontu

Jedan od najneobičnijih događaja tokom operacije dogodio se kod Modriče, u blizini sela Čardak. Tamo su se jedinice koje su napredovale iznenada našle pod vatrom iz zasede.

Miroslav Samardžić iz Korpusne policije prisetio se tog trenutka u dokumentarcu RTS-a „Koridor 92“.

„Krenuli smo uz prugu kada su nas dočekali rafali“, rekao je.

Sličnu situaciju opisao je i Milan Malić iz Druge posavske brigade.

„Odjednom se pojavila velika grupa vojnika. U prvi mah smo pomislili da oni nas nisu primetili, ali smo mi videli njih. Nismo znali ko su.“

U tom trenutku počela je razmena uvreda i pucnjava.

Jedan vojnik je viknuo:
„Đe si ujko, krvavu ti nedelju j**em, dođi da vidiš kako Musa dere jarca!“

Sa druge strane stigao je odgovor:
„Ne psuj mi nedelju, to je dan kad se Srbin odmara!“

Rasprava je ubrzo prerasla u pravi verbalni obračun.

Međutim, u jednom trenutku vojnici su pokušali da razjasne ko se zapravo nalazi sa druge strane.

„Koji ste vi?“, povikali su.

Odgovor je bio potpuno neočekivan.

„Srbi iz Obudovca.“

Sa druge strane se tada začulo:
„Pa i mi smo Srbi, iz Banjaluke!“

Kako bi dokazali da govore istinu, počeli su da se ispituju o slavama.

„Koju slavu slaviš?“
„Aranđelovdan.“
„A kog je datuma?“
„21. novembar.“

Pitanja su se nizala jedno za drugim.

„A koja je slava 19. decembra?“
„Nikoljdan.“
„A 20. januara?“
„Sveti Jovan.“

Ipak, neki su i dalje sumnjali.

„Ovo su Hrvati, ovi se sa nama sprdaju“, rekao je jedan od vojnika.

Susret koji je sve promenio

Na kraju su vojnici sa obe strane odlučili da bez oružja priđu jedni drugima.

„Kada smo krenuli jedni prema drugima, video sam čoveka bosog, čizme su mu visile oko vrata. Tada sam rekao komandiru – ovaj je sto posto Srbin“, ispričao je Samardžić.

Kada su se sreli, shvatili su da su zaista pripadnici istih snaga koji su se greškom našli jedni nasuprot drugih.

„Pitali su nas: kud dalje idemo, da li idemo ka Srbiji? Rekli smo im da sednu u auto i već su tamo. Počeli su da ljube zemlju i da plaču“, rekao je Simo Pavlović.

Humanitarna katastrofa i smrt beba

Situaciju je dodatno pogoršala humanitarna kriza u Banjaluci. Zbog prekida kopnenih veza u bolnici je nestalo medicinskog kiseonika.

U banjalučkoj bolnici za dečije bolesti tada je preminulo 12 novorođenčadi jer nije bilo kiseonika za inkubatore.

Iako su upućeni brojni apeli međunarodnim organizacijama, avion sa bocama kiseonika nikada nije dobio dozvolu za poletanje.

Ovaj događaj postao je jedan od ključnih razloga za pokretanje ofanzive.

„Neka bude makar kozija staza“

General Momir Talić naredio je hitno probijanje koridora. Prema svedočenju generala Boška Kelečevića, tada je izgovorio rečenicu koja je ostala zapamćena:

„Neka bude, Simiću, neka bude makar kozija staza.“

Proboj koridora

Napad je počeo 24. juna 1992. godine. Posle dva dana žestokih borbi srpske snage su uspele da probiju linije protivnika.

Sedam dana nakon smrti poslednje bebe, 26. juna 1992. godine, uspostavljen je kopneni koridor ka Srbiji.

Tada su prvi kamioni sa kiseonikom i lekovima stigli u Banjaluku.

Svedoci tvrde da su vojnici telima štitili prve konvoje pomoći, a mnogi su tada prvi put videli vojnike kako plaču.

Operacija „Koridor 92“ trajala je do 28. juna, dok su borbe za oslobađanje Posavine potrajale sve do oktobra.

U toj operaciji poginulo je oko 900 boraca Vojske Republike Srpske.