RAZBIJENA NAJVEĆA LAŽ O BROZOVOJ JUGOSLAVIJI "Nisu "svi" mogli na more, samo partijaši i vojska su letovali, mi ostali kao robovi”

Za mnoge koji su odrasli u bivšoj Jugoslaviji, sećanja na letovanja uz Jadran nose prizvuk nostalgije: miris borova, puni vozovi prema jugu i odmarališta u koja je „svi“ mogli otići. U kolektivnoj svesti često se ponavlja ideja da je more bilo dostupno svima – radnicima, studentima, pa čak i školarcima. Ali da li je to zaista bila stvarnost ili samo idealizovana slika jednog vremena?

„Svi su išli na more“ – mit razotkriven

Na Redditu je jedan Hrvat podelio staru anketu i napisao: „Ja sam mislio da su u Jugoslaviji svi išli na more, kako sad ovo?“ Anketa iz Splita ispitivala je kako letuje prosečni Jugoslaven, a uvod jasno ističe da su razlozi slabog odlaska domaćih gostiju dobro poznati – cilj je bio istražiti kako se snalaze oni koji ipak žele da barem primirešu more.

Jedan od anketiranih, novinar iz Šida Mitar Mitrović, priča da je na letovanje stigao automobilom sa suprugom i planirao odlazak do Korčule. „Cene? Slušajte, nijednog trenutka nismo se dvoumili da li da idemo na more, bez obzira na troškove. Znam da ćemo potrošiti možda tri ili četiri mesečne plate, ali o tome ćemo misliti kada se vratimo kući.“

Samo privilegovani su mogli sebi priuštiti luksuz

37-godišnji mesar iz Šida, Nikola Makivić, se priseća da je odmor mogao da priušti samo zahvaljujući SIZ-u i odmaralištima svoje opštine: „Sve je bilo obezbeđeno, smešteni smo u Studentskom domu, a desetodnevni boravak koštao je 6.000 dinara. Privatno letovanje? To nismo ni sanjali. Sve je bilo preskupo.“

22-godišnja službenica iz Slunja, Gorana Ulemek, dodaje da je morala da leti kod sestre u Šibeniku jer sama nije mogla izdržati više od tri dana. Novinski tekst jasno pokazuje da su mnogi stanovnici Jugoslavije ljetovanja mogli sebi omogućiti samo kroz radnička odmarališta, dok su privatni aranžmani i restorani bili luksuz gotovo nedostižan za običnog čoveka.

„Na more su išli samo oni iz vojske ili partije“

Na Redditu se prisećaju da su vojni i partijski funkcioneri imali daleko lakši pristup letovanjima. Jedan korisnik se seća prijatelja čiji je deda bio istaknuti vojni oficir, pa je on mogao letovati dve nedelje na Brijunima – privilegija koju obični radnici nisu imali.

„Moj tata je išao u Bašku u hotel na dva nedelje, a mama je išla u kampove i lomila se po kamenju. Ljudi sa sela nikad nisu videli more – činili su većinu stanovništva. Laž je da je to bila egalitarna zemlja,“ piše jedan korisnik.

Radnička odmarališta kao spas

Mnogi se sećaju da su roditelji mogli da vode decu na more jedino zahvaljujući radničkim odmaralištima: „Moji su išli u Biograd na Moru zahvaljujući firmi u kojoj su radili. Da nije bilo toga, pitanje je kada bih uopšte video more.“

„Svi koji su ljetovali, ljetovali su ultra jeftino u društvenim odmaralištima: od firmi, opština, gradova. Danas firme radnicima neće ni stan napraviti, a kamoli odmaralište. Firme i dalje grade stanove i ljetovališta – ali samo za gazde.“

Prava istina o životu u Jugi

Na kraju se oglasio jedan korisnik Reddita koji želi da sruši sve mitove: „Ma veličanje života u SFRJ je potpuni apsurd. Živeli smo kao robovi – totalitarni režim, članske knjižice KPJ. Zaboravljaju se nestašice, bonovi za hranu i gorivo, redovi pred prodavnicama. Deca su se radovala kad bi im rodbina sa Zapada donosila bombone i kafu. Letovalo se u radničkim odmaralištima, a jedine prave privilegije imali su generali i politička elita. Ukratko – užas.“

 Brozov režim i iluzija „dostupnog mora“

Dok nostalgija često romantizuje Jugoslaviju i „more za sve“, stvarnost je bila sasvim drugačija. Samo privilegovani su mogli sebi priuštiti luksuz letovanja, dok je običan svet jedva krpio mesečne plate da bi posetio obalu. Mit o egalitarnoj Jugi raspada se pred činjenicama: život je bio kontrolisan, ograničen i pun nepravdi – i u mirisu borova na Jadranu to se itekako osećalo.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI