NY POST MASAKRIRAO FILM "ANEMONE" KRITIKOM: "Danijel Dej Luis je trebao da ostane u penziji. Ili barem da se vrati za neki bolji film"

 

Ali trostruki oskarovac nije mogao da odoli ponovnom povratku na ekran, i to u svom prvom filmu nakon osam godina od „Phantom Threada“ — katastrofalnom „Anemone“.

Naziv filma, koji režira njegov sin Ronan Day-Lewis, odnosi se na nežan cvet. Ali ne očekujte da ćete ovde naići na bilo šta lepo. Ova iscrpljujuća šetnja kroz Šumu Pretencioznosti više podseća na morske anemone, životinje čiji ubod izaziva svrab i osip.

Gledalac svakako ima želju da sebi izgrebe oči i uši dok Ray (Daniel Day-Lewis), grubi čovek koji živi u kolibi u šumama severne Engleske, drži beskonačan, neverovatno odvratan monolog o izmetu i tome kako se osvetio seksualno zlostavljanom svešteniku tako što je tri dana jeo kari. On svoju odvratnu priču o „govnu“ — koju nećete lako zaboraviti — priča svom odvojenom bratu Jem-u (Sean Bean, prisutan i računat), još jednom sumornom muškarcu kojeg nije video više od 20 godina i koji je upravo stigao u njegovu kolibu. Jem želi da Ray dođe kući. Polako, nekako, saznajemo zašto je Ray sam tamo dok film sporo, hladno i tromo odmotava priču.

Razlog se odnosi na to što su oba brata učestvovala u sukobima tokom „Troubles“ u Severnoj Irskoj, konfliktu koji je već bezbroj puta obrađivan na sceni i u filmovima.

U još jednom dugom monologu, Ray opisuje svoj najgori dan u britanskoj vojsci, koji mu je zauvek promenio život. „Anemone“, koja je imala svetsku premijeru na New York Film Festivalu, nije toliko film koliko je niz labavo povezanih, improvizovanih traumatičnih sećanja.

Film je gotovo u potpunosti posvećen monolozima. Daniel govori minutima, često u jednoj dugoj, napornoj kadrovskoj snimci.

Nije nikakva novost da je Daniel Day-Lewis fantastičan glumac. Njegova neukrotiva snaga s vremena na vreme probija kroz ekran i ovde.

Ipak, uz tako loš, teatralan i neangažujući scenario, koji su zajedno napisali otac i sin, mozak gubi koncentraciju bez obzira koliko impresivna bila glumčeva izvedba. Jedini trenutak kada se gledalac drži za stolice je rani segment kada želite da pobegnete ili povratite. Film se takođe prebacuje na Jemovu kuću u predgrađu, gde žive Nessa (Samantha Morton) i njen odrasli sin Brian (Samuel Bottomley), koji je upravo krvnički povredio šake u tuči. Te scene, gotovo u sivim tonovima, deluju još mirnije, poput čekanja iza osobe na pokretnoj traci u aerodromu. Morton takođe želi svoj monolog, pa izvodi priču o Rayu.

Jem i Ray povremeno hodaju okolinom bez jasnog cilja, što služi samo da režiser uhvati „uzbudljive“ vizuelne kadrove.

Prolaze kroz prazni karneval, čije kaleidoskopske svetla slučajno svetle. Ray trči po plaži dok talasi udaraju — trenutak koji bi trebalo da bude emotivan i katarzičan. Ali ne, to je samo muškarac koji trči.

Ronan ima oko za vizuale, bez sumnje. Lako je uživati u njima. Problem je što njegova galerija impresivnih pejzaža i okruženja ne izaziva dublje emocije, već zapravo ometa razvoj likova i tempo priče. To su scenografski „odlivi“. Pred kraj, dolazi apokaliptična oluja, poput sedme egipatske pošasti, koja uništava automobile, krovove i prozore. O tome se više nikada ne govori.

I, uprkos tome što je projekat otac-sin, u kontekstu briljantne karijere Daniela Day-Lewisa, „Anemone“ bi verovatno najbolje bilo zaboraviti.

(NY Post)

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI