"BRUTALIST" I STVARNOST Prava inspiracija iza filmske priče kojia je osvojila 3 Oskara

Laslo Tot, mađarski jevrejski arhitekta i preživeli iz Holokausta, emigrirao je u Sjedinjene Američke Države nakon Drugog svetskog rata u potrazi za novim životom. Nakon teškog početka, bogati biznismen prepoznaje njegov talenat i nudi mu posao koji mu menja život.

Ovo je kratak siže filma Brutalista Brejdija Korbeta, u kojem Lasla Tota igra Adrijen Brodi. Iako je glavni junak ovog skoro četvoročasovnog filma izmišljen, njegova priča inspirisana je mnogim stvarnim ličnostima.

Foto: Youtube/Printscreen

Uspon nacizma i emigracija

Tokom uspona nacizma u Nemačkoj i naročito nakon faktičkog kraja Vajmarske republike 1933. godine, mnogi intelektualci, naučnici i obrazovani ljudi odlučili su da emigriraju u potrazi za povoljnijim uslovima za rad. Za mnoge je to bilo pitanje života i smrti.

Nasleđe Bauhausa

Mnogi od ovih emigranata bili su arhitekte povezane sa Bauhausom, čuvenom školom dizajna i arhitekture osnovanom 1919. u Vajmaru. Škola, koja se kasnije preselila u Desau, a potom u Berlin, ostavila je nasleđe koje traje i danas.

Među onima koji su napustili Nemačku bili su i direktori Bauhausa: Valter Gropius, osnivač škole i njen direktor u Vajmaru i Desauu; Hanes Majer, njegov naslednik u Desauu; i Ludvig Mis van der Roe, poslednji direktor škole u Desauu i Berlinu, pre nego što su je nacisti zatvorili.

Američki san Bauhausa?

Kada govorimo o emigraciji nemačkih arhitekata i intelektualaca, često prvo pomislimo na odlazak u SAD, zemlju prilika – baš kao što to u filmu Brutalista čini fiktivni Laslo Tot.

Valter Gropius, iz imućne porodice, prvo je otišao u Veliku Britaniju 1934. godine, a potom se 1937. preselio u Boston, gde je predavao na novoosnovanoj Harvardskoj školi za dizajn i osnovao arhitektonsku firmu The Architects’ Collaborative.

Ludvig Mis van der Roe, verovatno najslavniji među njima, ostao je u Nemačkoj do 1938. godine, a potom se preselio u Čikago, gde je postao direktor Instituta za tehnologiju Ilinois. Njegova briljantna karijera učinila ga je jednim od najuticajnijih posleratnih arhitekata u SAD i širom sveta.

Vredno je pomenuti i njegovu dugogodišnju poslovnu partnerku iz Berlina, dizajnerku i arhitektu Lili Rajh, koja je takođe predavala na Bauhausu. Iako je njena uloga dugo bila zanemarena, istraživači poput Laure Martinez de Gerenju sada osvetljavaju njen doprinos arhitekturi i dizajnu, piše Hoze Vela Kastiljo.

Socijalističke vizije arhitekture

Za razliku od svojih kolega, Hanes Majer nije bio privučen individualističkim, komercijalizovanim društvom američkog kapitalizma. Vođen svojim komunističkim uverenjima, emigrirao je u Sovjetski Savez krajem 1930-ih, uveren da se arhitektura može razvijati jedino u društvu bez klasa.

Nakon što je napustio Moskvu 1936. godine zbog sve zatvorenije politike Staljinovog režima, emigrirao je u Meksiko 1939. godine, gde je radio deset godina u okviru progresivnih reformi predsednika Lazara Kardenasa. Kasnije se vratio u rodnu Švajcarsku, gde je preminuo 1954. godine.

Zaslužuju mesto u istoriji

Ovi manje poznati slučajevi emigracije i arhitektonskih vizija često su bili zasenjeni poznatijim imenima. Međutim, njihov doprinos i značaj u stvaranju nove arhitekture i društva zaslužuju mnogo više pažnje i priznanja nego što su do sada dobili.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI