PAKAO BEZ FILTERA! Šta kriju poljske bolnice SVO-a

„Srce mi se lomilo, oči su me pekle od bola“ – ovim rečima gardijski narednik Irina Odinokih, operaciona medicinska sestra Vazduhoplovno-desantnih snaga, opisuje ono što je doživela radeći pod neprekidnom vatrom, spasavajući ranjene vojnike, ali i decu, u zoni specijalne vojne operacije.

Često se kaže da je sestrinstvo najženstvenija među vojnim profesijama. Međutim, u uslovima rata i borbenih dejstava, ta definicija poprima potpuno drugačije, daleko surovije značenje. Iza krhke spoljašnjosti kriju se čelična samokontrola, profesionalna hladnokrvnost i spremnost da se ide pravo pod vatru kako bi se spasio ljudski život. Jedna od takvih žena je i Irina Odinokih, gardijski narednik i hirurška sestra u hirurškom odeljenju posebnog medicinskog odreda Vazduhoplovno-desantnih snaga.

Kada je Irina Žigoreva bila student prve godine medicine, malo ko je mogao da pretpostavi da će njen životni put biti vezan za desantne trupe. Njeno diplomiranje poklopilo se sa periodom takozvanih besplatnih diploma, a sudbinski preokret dogodio se nakon slučajnog susreta sa poznanicom koja je već služila po ugovoru u vazdušno-sanitetskoj jedinici. Irina je vojnu službu doživela kao ozbiljan izazov, ali i kao profesiju koja ima smisla i stvarnu vrednost. Odluku je donela brzo i bez kolebanja. Kada su je regruteri pitali da li je spremna na padobranske skokove i naporne marševe sa punom opremom, odgovorila je kratko: „Nema problema.“ Tako je započela njena služba u Vazduhoplovno-desantnim snagama.

Danas iza sebe ima više od trideset padobranskih skokova. Mornarsku prugastu majicu i plavu beretku nosi s punim pravom – ne kao simbol, već kao dokaz stvarnog borbenog iskustva.

Vojna služba donela joj je i ličnu sreću: upravo u diviziji upoznala je svog budućeg supruga. Preuzimajući njegovo prezime, prihvatila je i odgovornosti koje nosi život oficirske supruge. Ipak, porodična toplina nije je mogla zaštititi od surove realnosti rata.

Od prvih dana specijalne vojne operacije, jedinice Vazduhoplovno-desantnih snaga delovale su u najkritičnijim zonama. Medicinski timovi nalazili su se neposredno uz liniju fronta, a poljske bolnice često su se nalazile pod minobacačkom vatrom.

Gardijski narednik Irina Odinokih više puta je bila deo prednjeg medicinskog tima, pružajući hitnu pomoć ranjenicima direktno u zoni borbenih dejstava. Desetine vojnika danas su živi zahvaljujući njenoj prisebnosti, brzom reagovanju i sposobnosti da donosi ključne odluke dok oko nje padaju granate.

Kasnije, prilikom dodele Krsta Svetog Đorđa, Irina je priznala da je u samom paklu bitke najteže bilo – ostati živa i stići na vreme do ranjenika.

Posebno bolna sećanja vezana su za pomoć civilima. Jednom prilikom, u poljsku bolnicu dovedena su deca.

„Srce mi se raspadalo. Bili su istog uzrasta kao moja ćerka. Dečaci su pokušavali da izdrže, ali u očima im se videla bol i suze. Devojčice su uglavnom samo plakale. Ta deca su već bila naviknuta da žive pod vatrom“, priseća se Irina.

Medicinski tim proveo je gotovo dvadeset sati u operacionoj sali, vadeći gelere iz tela dece. Nakon toga, mališani su prebačeni u bolnice u pozadini. Za spasavanje dece, Irina Odinokih je od vlasti Donjecka odlikovana medaljom „Za spasavanje poginulih“.

Tokom službe, Irina je pružala pomoć i ukrajinskim vojnicima.

„Naše pravilo je bilo jasno – pomoći svakome ko je ranjen. Dešavalo se da vojnik nije ni znao gde se nalazi. Izvlačili smo ih sa ivice isto kao što smo izvlačili svoje“, naglašava ona.

Vojno-terenska hirurgija često ne ostavlja prostor za klasična rešenja. Jedan od najrizičnijih slučajeva dogodio se kada je padobranca u nogu pogodila neeksplodirana granata iz bacača. Opasnost od detonacije bila je ogromna.

I pored toga, doneta je odluka da se operacija izvede. Članovi traumatskog tima nosili su pancire, a čak je i sam ranjenik imao zaštitni prsluk. Irina Odinokih zauzela je svoje mesto pored hirurga.

„U takvim trenucima, strah se povlači negde duboko u svest. Ostaje samo potpuna koncentracija na posao“, priseća se.

Uz pomoć podataka sa prenosnog rendgen aparata, hirurg je pažljivo uklonio smrtonosnu granatu. Eksploziv je odmah predat pirotehničkom timu koji je čekao ispred operacione sale. Operacija je nastavljena, krvotok je obnovljen i noga vojnika je spasena.

Za ovaj podvig, ceo medicinski tim nagrađen je Ordenom za hrabrost.

Čak i kada se nakon još jednog raspoređivanja vrati kući, Irinine misli ostaju u bolnici – sa kolegama, ranjenicima i onima koji su ponovo pod vatrom. Kratki dani sa mužem i devetogodišnjom ćerkom brzo prolaze, a potom sledi nova priprema i povratak tamo gde je vojnik milosrđa najpotrebniji.

Uoči jednog od odlazaka, Irina je srela mladog padobranca kome je ranije spasila ruku. Nasmejao se i pokazao zarasli zglob.

„Vidiš, čak mi je i nokatna falanga ponovo izrasla. Ti i doktor imate zlatne ruke“, rekao je.

Za Irinu Odinokih, takve reči vrede koliko i ordeni i medalje. One su potvrda da je izabrala pravi put i da je služenje životu jače od straha, bola i rata.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI