NIJE UMEO DA SE KRSTI SA ČETIRI PRSTA Moj deda nije hteo da beži od "Oluje"
Alo! Ilustracija /J.V.

Različiti ljudi se sećaju različitih stvari, pa je tako nekima "Oluja" danas povod za slavlje i priču o herojskom ubijanju civila, a nekima samo tužna uspomena na divljaštva rata kojima smo bili svedoci.

Oni mlađi, koji ne pamte šta je bilo '95. jer su rođeni tada ili posle toga, i nemaju želju niti nameru da uče iz istorije kako se ne bi ponovila, oni su već promenili "tab" na svojim mobilnim telefonima.

Vi koji ste nastavili da čitate, ovo je za vas

Slavna vam je pobeda, braćo Hrvati, i svaka vam čast na upadanju u kuće i ubijanju čitavih porodica. Herojsko delo ste napravili napadajući kolonu izbeglica i praveći zulum i među njima. Ogromno junaštvo vam je to što se stotinama ne znaju ni grobovi ni posmrtni ostaci, ali vrhunac vaše "odbrane" u Domovinskom ratu jeste oko 450.000 Srba koji su nekada živeli zajedno sa vama, jeli isti hleb, a sada su mrtvi ili raseljeni.

Zamela ih je "Oluja".

I dok dižete petu čašicu za '95. ('ajmo petu za devedes' petu), nazdravite i nacističkoj doktrini od koje ste tako mnogo korisnih stvari naučili. Napravite još neku pošalicu o traktorima, sve su veoma duhovite.

Moj deda nije hteo da beži od "Oluje". Zvao se Đuro i bio je Srbin poreklom iz Dalmacije. Tada već star čovek s decom i unucima, oženjen Zagrepčankom Katicom, kroatizovao se najbolje što je mogao, ne radi sebe, već radi njih. Ipak, papiri u opštini su ostali takvi kakvi jesu i njegovo poreklo se znalo.

Kao detetu, ispričali su mi da su u dom moje porodice jedne večeri ušla tri hrvatska policajca i započeli pretres, uz psovanje četničke majke i šamaranje. Hrvatsku stranu porodice nisu dirali. Ovo je tako čudno napisati, jer moje poreklo nije samo srpsko i hrvatsko, takođe je i bošnjačko i mađarsko-jevrejsko, a deo familije je izbegao iz Crne Gore, tako da ni sam nisam znao čiji sam i odakle sam došao.

 

 

Srbi su više puta bili pozivani da predaju oružje ako žele da nastave da žive u Hrvatskoj, ali deda je imao dva revolvera koja nije predao zajedno sa ostalim oružjem koje je imao. Nije bio kriminalac, nije bio vojnik, jednostavno, u to vreme, svaka kuća je imala neku vrstu oružja i on je odlučio da zadrži nešto od toga.

Nakon odvođenja u pritvor i prebijanja, deda Đuro je par dana kasnije preminuo od posledica nastalih povreda. Nije želeo da beži, nije umeo da se krsti s četiri prsta, nije hteo da preda oružje i to ga je skupo koštalo. Dom Nenadovića bio je zvanično etnički očišćen nakon toga.

Drugi deo porodice, poreklom iz Like, jeste pobegao od vojne akcije. Nastanili su se u selu blizu Beograda, živeli su tu neko vreme, i jedan deo moje porodice i dalje živi tu. Nakon što je "Oluja" zvanično bila završena, i nakon što je Helsinški odbor za ljudska prava pobrojao mrtve i izbegle, glava porodice, Rade, zažalio je zbog svoje odluke.

 

 

U svojoj seoskoj kući, pored koje je bila naša, čekao je da njegova žena, ćerka i sin odu za Beograd. Onda je uzeo ručnu granatu, sklupčao se oko nje i izvukao osigurač. 

Moj deda je bio jedna od prvih žrtava "Oluje". Moj rođak, jedna od poslednjih. 

Da svega ovoga nije bilo, ne bih znao ko sam i gde pripadam. Bio bih još jedan od onih blaziranih "ma hajde, koga briga šta je bilo pre 20 i kusur godina" neopredeljenih, izgubljenih ljudi. 

Dakle hvala vam na tome, braćo Hrvati, jer da niste uradili to što ste uradili i nastavili da slavite svoje podvige do dana današnjeg, ja ne bih znao ko sam.

Sada znam da sam Srbin, i znam da je vaša zemlja u stvari zemlja mojih predaka. Mislim da i vi to znate.

Komentari (0)

Loading