BLOKADERI SADA VIČU "ULTIMATUM" DRŽAVI Setite se samo ko je to postavljao našoj zemlji i kakvo zlo su u prošlosti naneli

Blokaderski ultimatum

Na zvaničnom Instagram nalogu uz poziv na protest na Vidovdan i komentar "Kraj je kada mi kažemo da je kraj" velikim slovima i upečatljivim fontom blokaderi su napisali reč "ultimatum".

Zanimljivo je da blokaderi poput onih koji su u prošlosti želeli da ponize, pokore našu zemlju koriste ovaj termin "ultimatum".

A srpski narod se dobro seća ko je postavljao ultimatume našoj zemlji.

Ultimatume koji su srpskom narodu na kraju donosli bol, patnju i razaranje države.

Ko je sem blokadera postavljao Srbiji ultimatume?

Tri možda najpoznatija u ultimatuma Srbima su oni iz 1914, 1941. i 1999. godine.

Austrougarski ultimatum 1914. godine

Austrougarski ultimatum iz 1914. godine stigao je srpskim vlastima 23. jula 1914. godine.

Poslanik Vladimir baron fon Gizl je 23. jula 1914. u 18 časova uručio ultimativnu notu zastupniku srpskog predsednika vlade Lazaru Pačuu, ministru finansija. Odgovor je tražen, kako je izrično stajalo u dokumentu, u roku od 48 časova. Uz opširnu optužbu Srbije, izloženu oko osnovne teze "da se ideja o atentatu rodila u Beogradu, da su oružje i municiju dali oficiri i činovnici, članovi 'Narodne odbrane', i da su prebacivanja u Bosnu izvele starešine srpske pogranične službe" ultimativni zahtev je bio iznesen u deset tačaka.

Ultimatum je očevidno težio za tim da duboko ponizi Srbiju pred Monarhijom, ali i da - što je bilo i najvažnije - stvori otvore kroz koje bi bilo moguće da Monarhija čak i suštinski naruši nezavisan život naše države.

Hitlerov ultimatum Knezu Pavlu 1941. godine

Na kraju Hitler naređuje bombardovanje Beograda i invaziju 6. aprila 1941.

Kad se u proleće 1941. nacistička Nemačka spremala za invaziju na SSSR i kad je Musolinijeva fašistička armada bila nemoćna u zauzimanju Grčke i Malte, Hitler je odlučio da pokori Balkan milom ili silom. Nemačka je počela s pritiscima na jugoslovensku vladu da odustane od politike neutralnosti i da prihvati savezništvo s njom pristupajući Trojnom paktu.

Ulaskom nemačke vojske u Rumuniju i Bugarsku jugoslovenskoj vladi je postalo jasno da će se Nemci i Italijani uskoro spojiti u Grčkoj i da se Jugoslavija našla u fašističkom obruču.

Najzad, iz Berlina stiže ultimatum – ili s Nemačkom, ili protiv nje.

Na kraju je i knez Pavle izneo svoj stav i odluku sledećim rečima: „Nisam pobornik potpisivanja pakta sa silama Osovine, jer najiskrenije želim da Kraljevina Jugoslavija sačuva svoju političku i ekonomsku nezavisnost i neutralnost, ali isto tako ne želim da pocepam državu kojoj sam bio staratelj u ime svog mladog kralja Petra, kao i u ime pokojnog kralja Aleksandra, kome sam obećao da ću se boriti za očuvanje jugoslovenske nacionalne države. Nemačka nam nudi Solun, a meni je ta ponuda krajnje neprijatna, jer mi ne nameravamo da bilo šta uzmemo od Grka, koji uživaju naše najiskrenije simpatije kao naša braća koja su nas 1916. godine udomila, nahranila i spasila našu vojsku od pomora. Zato je ova ponuda uvredljiva i ponižavajuća. Solun je grad koji je zadužio Jugoslaviju, tu se pripremala naša vojska za slavnu ofanzivu oslobođenja naše zemlje 1918. godine. Zar da mi budemo njegovi okupatori? To nikako. Što se tiče ovog glasanja, ja ću ostati neopredeljen i moj glas nemojte da brojite, ionako spremam ostavku na mesto namesnika. Hvala vam.” Posle toga glasanje je izvršeno i svi su bili za, osim neopredeljenog kneza Pavla.

Sledećeg dana, 7. marta 1941. godine, Aleksandar Cincar-Marković je pozvao nemačkog ambasadora Viktora fon Herena i saopštio mu odluku Krunskog saveta o prihvatanju pristupanja paktu, uz uslov da Nemci i Italijani poštuju suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije.

Posle ispunjenja zahteva od strane nemačke vlade, jugoslovenska vlada je u Beču 25. marta 1941. godine potpisala protokol o pristupanju Trojnom paktu i tako pogazila svoju političku neutralnost, što je dva dana kasnije dovelo do sveopšteg narodnog nezadovoljstva, a onda i vojnog puča. Tim činom Jugoslavija je poništila potpisivanje Trojnog pakta.

 

Ultimatum iz Rambueja (NATO/Kontakt grupa) 1999. godine

U martu 1999. godine sačinjen je ultimatum od strane Ričarda Holbruka, nekadašnjeg specijalnog izaslanika SAD za Balkan, kojim je od Slobodana Miloševića tražio da prihvati sporazum u Rambujeu.

U službenom memorandumu Holbruka ostalo je zabeleženo da "najvažniji cilj treba da bude podsticanje promene režima", te da "bombardovanje treba da se pojača" ako Beograd ne bude igrao onako kako Zapad svira.

- Naš stvarni ratni cilj, zvanično ili nezvanično, mora biti promena na čelu Jugoslavije. Instinkt mi govori da je Milošević gotov, ali se ne može predvideti kako i kad... Naš najvažniji cilj treba da bude podsticanje promene režima. Ako Beograd ne iznese kredibilnu pregovaračku ponudu, treba da pojačamo bombardovanje dok to ne učini. Bombardovanje treba da se nastavi tokom pregovora - navodi Holbruk i dodaje:

- Snage NATO ući će kao osvajačka sila koja će onda ostati okupaciona. Ako napadnu, neće moći da se zaustave na Kosmetu. Moraće da gone srpske snage duboko u ostatak Srbije i Crne Gore. A možda i do samog Beograda... Ako se odlučimo za takvu politiku sigurno ćemo pobediti. Ali, to bi moglo da znači ozbiljne žrtve. Da to predstavim pomalo melodramatično - hoćemo li imati "Dejton" ili "dan D"?.

BONUS VIDEO

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI