Ratko Nikolić
Foto: Alo/Printscreen

Monstruozni ratni pohod koljača Nasera Orića imao je za cilj da pobiju sve što im se nađe na putu. Ubijali su, te 1993. godine stare koji nisu želeli da napuste svoja ognjišta, ali i pse, mačke, kokoške...

Srbi su se, iako su napad slutili, spremali za Božić. Uranili su, spremali česnicu, i pekli pečenicu na tučini, kako tamo kažu.

O tome kako je preživeo krvavi pokolj, ali i zarobljeništvo za Espreso je ranije govorio jedan od svedoka odbrane u procesu protiv Ratka Mladića u Haškom Tribunalu, njegovim imenjak, sada sedamdesettrogodišnji Nikolić.

- Šta da vam kažem, nekako sam uspeo da preživim taj krvavi Božić, kad je Naser Orić napao naše selo. U to vreme sam radio u Malom Zvorniku, i za Božić sam došao kući. Ujutru, negde oko šest ujutru, kad sam pekao pečenicu na tučini, a žena spremala česnicu bili smo u kući. Sinovi su nam tada bili na položaju.

- Supruga je ustala pre mene i rekla "Ratko, pogledaj!", pokazujući preko brda, preko crkve na Šiljkoviće.

- Videlo se da odande silaze, da idu ka Kravici, da urliču - govori Ratko, ponavljajući reči koje je govorio i pred haškim sudom 2015. godine.

Napolju je, kako je rekao, video da "vatre gore" i čuo povike "kolji živa, 'vataj živa".

Meci su, kaže, "udarali na sve strane", a jedan ga je ranio u levu nogu. Nikolić je supruzi rekao da beži ka Drini, a on je, kaže, ostao u praznom selu da "pogine sam".

Ipak, ne bi bio sam. Kravice nisu bile potpuno prazne. U srpskom selu stradalo je 49 ljudi, što vojnika, što civila. Stari su ubijani na kućnom pragu.

On je uspeo da "spasi živu glavu". Narednih pet dana, Nikolić se skrivao u šupljini drveta, u obližnjoj šumi. Hranio se krompirom pečenim u "žaru od paljevina" sve dok ga nisu zarobili.

Nikolić, koji je pet dana posle Božića uhvaćen, odveden je najpre u stanicu milicije u Srebrenici gde je ostao sve do napada na Skelane 16. januara 1993. godine nakon čega je prebačen u ložionicu suda i opštine. Govorio je i o stravičnim mučenjima zarobljenika, pa i njega samog.

Setnog pogleda govorio je o danima zarobljeništva, kad nije znao niti šta mu je sa porodicom, niti šta će biti sa njim samim.

- Petog dana su me uhvatili, i oterali u Srebrenicu. Poterali su me dole do Lolića, onda je naišao kombi. Preko Potočarske reke stigli smo u Srebrenici.

Tamo sam bio dva meseca. Tukli su nas i mučili - govori ovaj starac izmučenog lica i tela.

- Meni je leva strana rebara skroz ubijena, ovde su me klali - govori Ratko pokazujući tanak, sad već izbledeli rez na vratu.

Od smrti su ga delile sekunde, a spasila ga je druga ruka stražara koji ovome nije dao da ga prekolje.

- Kad je nož na vratu - ćutiš. Šta da kažeš. Ako preseče, više te nema... - kaže on.

Zarobljenici su tada dobili ćebe "da se pokriju po glavi" a od hrane "zob i neko kuvanje, ni masno, ni slano, ni kuvano". Ukusa pasulja, koji je za ta dva meseca jeo 42 puta, dobro se seća.

- Donesu nam tako nekoliko kašika pasulja i malo proje. Znam da sam, za vreme zarobljeništva, 42 puta jeo pasulj. Ta proja koju sam jeo, poput neke zobi, nit' je imala ukusa, niti išta u sebi. Davali su nam da jedemo jednom dnevno, a obroci su bili takvi da sam konstantno osećao rupu u stomaku.

Seća se Nikolić i da ih je, tamo u ložionici, tukao ko je stigao.

Kako je pred Haškim sudom rekao, posebno su ih maltretirala dvojica sa "bradama i velikim naočarima kao u varioca". Kada se onesveste, zarobljenike su "slagali napolje na kamaru" a potom ih polivali hladnom vodom. Zbog imena, dobio je poseban zadatak: da sedi na ulazu i da kada neko uđe ustane i pozdravi ih kao Ratko Mladić. Pošto je zbog povreda teško ustajao, sledili su "šamari i udaranje".

Kaže, danas je živ samo - pukom srećom.

Ratko Nikolić razmenjen je iz trećeg pokušaja, u februaru 1993. godine.

Po povratku u razorene Kravice, zatekao je porodični dom - spaljen do temelja.

- Gorelo je kod crkve, gorela je naša kuća u brdima. I šta da radimo? Sve iz početka... podigli smo novu kuću, deca svoju, imamo voćnjake. Trudimo se da živimo, radimo, da nastavimo dalje... - govori on vodeći nas do kuće koja i dalje stoji ogoljena, kao spomenik sećanja na taj Božić.

- U trenu nam se sve ugasilo. Nisam hteo da diram tu kuću. Drugu sam sazidao, a ove zidine su sve što imam od starog života - onog pre 1993. godine... - zaključuje starac, već ogoljenim šakama od rada milujući njene zidine.

BONUS VIDEO

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI

Komentari (0)

Loading