PAKAO PETROVAČKE CESTE - 7.AVGUST KAO VEČNA RANA: "Kada sam izašao iz kamiona, zatekao sam oca bez glave, a dedu mrtvog

„Kako neko može da slavi sebe kao heroja nakon što je bombardovao kolonu izbeglica, ubijao starce i decu, i širio smrt?“ – pita se dr Milovan Kerkez, ratni hirurg koji je tog kobnog dana u petrovačkoj bolnici lečio ranjene.

Dana 7. avgusta 1995. godine, hrvatski borbeni avioni bombardovali su kolonu srpskih izbeglica koja se povlačila iz Republike Srpske Krajine, krećući se Petrovačkom cestom. Među ubijenima su bili civili, stariji ljudi i deca. Iako je prošlo tri decenije, ovaj zločin i dalje ostaje nekažnjen, a slike stradanja ne blede u sećanju onih koji su preživeli.

Sećanja koja bole i posle 30 godina

Tog dana, Petrovačkom cestom vukla se kolona iscrpljenih i izgladnelih ljudi – kamioni, traktori i prikolice prepuni onih koji su bežali od rata. U naručjima dece, uz tiho ubeđivanje da je najgore prošlo. Međutim, iz vedrog neba začuo se zvuk borbenih aviona. U sledećem trenutku, kolonu je zasula kiša bombi. Poginulo je desetoro ljudi, među njima i četvoro dece.

Savo Stijelja, koji je tada imao samo osam godina, i dalje nosi bolne rane tog dana. Prisustvovao je smrti svog oca i dede, dok mu je trudna majka ranjena i preminula nakon porođaja.
– Prva je avione spazila moja sestra od tri godine. Niko joj nije verovao. A onda – detonacija. Počeli smo da bežimo iz kamiona. Kada sam izašao, zatekao sam oca bez glave, a dedu mrtvog – priča Savo.

Njegova majka, tada u poodmakloj trudnoći, preminula je ubrzo nakon što je rodila njegovu sestru Tanju 29. avgusta u Novom Sadu, usled teških rana zadobijenih u napadu.

Printskrin

 

Ratna bolnica i scene koje se ne zaboravljaju

Dr Milovan Kerkez, tadašnji ratni hirurg u Petrovačkoj bolnici, opisuje kako je zbrinjavao desetine ranjenih, među kojima su bila i deca sa teškim povredama.
– Nikada neću zaboraviti dete od pet godina koje je dovezeno bez glave. Bilo je strašno. Ukupno je bilo oko 30 ranjenih i povređenih – rekao je dr Kerkez.

Seća se i stare bake sa teškim opekotinama, kojoj, uprkos svim naporima, nije bilo spasa.

Ne može da razume kako neko može biti ponosan nakon što učini takav zločin.
– Šta je krivo dete koje je ostalo bez glave? Šta je skrivila ta baba koja nije znala ni kuda ide? – pita se doktor, i tri decenije kasnije, bez odgovora.

Petrovačka cesta – simbol stradanja i večna opomena

Ova cesta, simbol bežanja i bola, već drugi put u istom veku svedok je masovnog stradanja – od fašističkih aviona u Drugom svetskom ratu, do MIG-ova hrvatske vojske 1995.

Krv se ponovo mešala sa prašinom, dečije oči su ugašene pre nego što su stigle da vide svet. Danas više nema ni Branka da napiše stih o izgubljenom detinjstvu, ni oca da zagrli sina, ni dede da objasni zašto ponovo beže. Petrovačka cesta ostaje večna grobnica detinjstva i upozorenje da zločini ne smeju biti zaboravljeni – ni oprošteni bez pravde.

(RT.rs)

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI