Stari običaji i duhovne pouke vezane za Uskršnji post, ali i za svaki drugi period uzdržanja, nosili su jasnu poruku: ako postite, nemojte o tome govoriti drugima. Post se oduvek doživljavao kao intiman čin vere, tiha disciplina duha, a ne nešto što se javno ističe i naglašava.

Danas je, međutim, situacija često drugačija. Fotografije posnih obroka, odbrojavanje dana do kraja posta ili naglašavanje ličnog odricanja postali su česta pojava na društvenim mrežama. Ono što je nekada bilo skriveno iz skromnosti, sada se ponekad predstavlja kao deo identiteta ili životnog stila.

Post kao unutrašnje iskustvo

U tradicionalnom hrišćanskom učenju, post nije bio namenjen dokazivanju pred ljudima, već ličnom preobražaju pred Bogom. Smatralo se da njegova vrednost slabi onog trenutka kada postane sredstvo samohvale. U Jevanđelju se poručuje da onaj koji posti ne treba to da pokazuje spolja, niti da svojim izgledom ili rečima skreće pažnju na odricanje, već da ga živi tiho i nenametljivo. Suština nije u tome da drugi vide naš trud, već da se iznutra menjamo.

Zašto se o postu ćutalo

Naši preci su verovali da je smirenje najveći plod posta. Zato se o njemu govorilo retko, a još ređe se isticao. Čak i u okviru porodice, post je bio stvar lične odluke i savesti, a ne povod za isticanje. Njegova svrha bila je da utiša gordost, a ne da je podgreje. Ako bi odricanje postalo razlog za osećaj moralne nadmoći ili potrebu za tuđim priznanjem, smatralo se da gubi svoj pravi smisao.

Poruka koja traje

U vremenu kada se gotovo svaki segment života deli javno, lako je zaboraviti da neke stvari po svojoj prirodi pripadaju tišini. Post je jedna od njih. Savet da se o postu ne govori nije zabrana, već podsetnik da pažnju preusmerimo sa spoljašnjeg na unutrašnje. Jer post nije samo promena jelovnika, već promena srca – a ona se ne potvrđuje rečima, već načinom života.

Možda je upravo zato ova drevna pouka i danas podjednako važna: ako postite, neka to pre svega zna vaša savest.