OD ‘DEČAKA IZ SMEĆA’ DO TESLE I VILE Beskućnik hteo da opljačka čoveka koji mu je u 3 reči zauvek promenio život

Kada je kao petnaestogodišnjak pokušao da opljačka dotjeranog prolaznika na prepunoj pijaci u Kampali 1988. godine, Piter Mutabazi nije ni slutio da će mu taj susret promeniti život. Umesto straha, dočekalo ga je pitanje: „Kako se zoveš?“

Pitanje ga je zateklo nespremnog. Na ulici, gde je već pet godina preživljavao od krađa i prosjačenja, nikada ga nijedan odrasli nije pitao za ime. Anonimnost mu je bila štit. Ali čovek koji ga je zaustavio, Žak Masiko, prvo mu je dao malo hrane, a onda ga, korak po korak, uveo u svet u kojem je bilo dozvoljeno da sanja, piše CNN.

Mutabazi je odrastao u selu na granici sa Ruandom, u kolibi bez madraca i cipela, uz oca koji ga je, kako kaže, zlostavljao. „Moj otac je govorio: ‘Voleo bih da se nisi rodio, pa ne bih morao da te hranim.’“ Sa deset godina pobegao je u Kampalu. Tamo se pridružio grupi dece s ulice koja su preživljavala krađom, jeftinom nadnicom, pa i prostitucijom. Spavao je pored smetlišta i prozvao sebe „Dečak iz smeća“.

Korak ka normalnom životu

Tog dana na pijaci krenuo je prema muškarcu u košulji, kaki pantalonama i sa profesorskim naočarima. „Ovaj nema pojma“, pomislio je dok mu se približavao. Ali nepoznati se okrenuo, nasmešio i postavio pitanje koje je oborilo njegovu odbranu: „Kako se zoveš?“

Masiko mu je dao par prženaca (plantana) iz kese, a zatim ga pitao da li bi želeo da ide u školu, da večera s njegovom porodicom, da pođe s njima u crkvu. Svako „da“ bio je korak iz pakla ka normalnom životu. Masiko ga je upisao u internat, a uz dogovor s Piterovom majkom, preselio se kod njegove porodice.

„Sa njim sam video ono što nikad nisam: da porodica sedi, smeje se i razgovara. Mislio sam da je to predstava“, priseća se Mutabazi. Znao je da je prihvaćen kada mu je domaćin pokazao praznu stolicu: „Ovo je tvoje mesto.“ „Ceo život sam osećao da ne pripadam nikome, a ta dodatna stolica značila je da vredim.“

Čovek s pijace

Žak Masiko, danas 77-godišnjak iz Ugande, tada je bio nacionalni direktor Compassion Internationala, hrišćanske humanitarne organizacije. „Bio je bos i bez nade“, rekao je za CNN, prisećajući se prvog susreta s Piterom.

Masiko i supruga Sesilija, uz svoje šestoro dece, godinama su pomagali drugima – hranili ih, školovali, otvarali vrata svog doma. „Moja vera u Hrista nagnala me je da volim Pitera više od svega“, objašnjava. Video je „veliki potencijal“. Njegov sin Džoš dodaje da je otac i sam odrastao u siromaštvu i zato „samo daje“.

Nedavno mu je dijagnostikovan rak prostate, a za operaciju je trebalo prikupiti 11.000 dolara. Stotine nekadašnje dece kojoj je pomogao – danas lekari, inženjeri, advokati – skupili su novac. Masiko sada prima hemoterapiju: „Duh mi je snažan, iako je telo slabo.“

Put kroz obrazovanje i poziv

Kroz goste koje je Masiko dovodio za sto, Piteru su se širili vidici. Uz njegovu finansijsku podršku diplomirao je na ugandskom univerzitetu, a potom dobio stipendiju za London, gde je završio Oak Hill College i stekao diplomu iz upravljanja krizama.

Godine 2002. preselio se u SAD na studije teologije. Danas je viši zagovornik dece u World Visionu, međunarodnoj hrišćanskoj organizaciji koja pomaže deci i porodicama u nevolji: „Sanjati kao klošar znači lagati samom sebi“, kaže. „Nisu nas učili da sanjamo. San o boljem mestu bio je samo laž svakog dana.“

Danas živi u Šarlotu, u Severnoj Karolini, u elegantnoj kući s pet spavaćih soba. U prilazu je bela Teslа, a oko nogu mu se motaju Simba (goldendoodle) i Rafiki (labradoodle).

Najpoznatiji udomitelj u SAD-u

Mutabazi je, prema pisanju CNN-a, možda najpoznatiji udomitelj u SAD-u: udomio je 47 dece, a troje usvojio. Napisao je dve knjige, na Instagramu ga prati više od 870.000 ljudi, a američki mediji često ga prikazuju kako grli i igra se s decom – često plavokosim belcima. Njegov prvi usvojeni sin Entoni danas ima 19 godina i želi, poput oca, da se bori za udomiteljstvo.

„Postao mi je idol. Nije bilo ničega što ne bih mogao“, govori Piter o Masiku, čoveku koji mu je stalno ponavljao koliko je pametan i hrabar.

Masiko iz daljine prati Piterove uspehe. „Velika mi je radost da znam da moj trud nije bio uzaludan“, kaže. Svoju je filozofiju preneo i sinu: „Najveća investicija nije u bogatstvo i stvari, već u ljude. Kada uložiš u ljude – ne možeš pogrešiti.“

Mutabazi je u svojim memoarima napisao da ga je ceo život najviše bilo strah da će jednog dana postati nalik ocu. „Taj san se ostvario“, kaže. „Na kraju sam postao kao otac – ne biološki, već čovek koga danas zovem tatom.“

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI