NAJMANJE 100 DUŠA ZAVRŠILO NA DNU DUNAVA! Srpski Titanik - tragedija koja se ne zaboravlja!

Srbija pamti naš „Titanik“! Uskoro se navršava 73 godine od tragedije koja je zauvek zavila u crno ušće Save u Dunav u Beogradu. Oko 100 ljudi je nastradalo, a svega oko 30 njih je preživelo u najvećem civilnom brodolomu koji se dogodio na teritoriji Srbije i Jugoslavije!

Decenijama, a naročito posle Kamerunovog filma iz 1997, ljude širom sveta fascinira, ali i rastužuje tragedija u Atlantiku, kada je hiljade ljudi završilo na dnu hladnog okeana. „Titanik“ se 1912. godine sudario sa ogromnom santom leda i završio prepolovljen na dnu okeana. Čitav svet, pa i građani Srbije do detalja znaju šta se pre više od 100 godina zbilo u dalekom svetu, ali zaboravljaju našu tragediju, koju još ipak pamte stariji sugrađani. Scene užasa su im se zauvek urezale u pamćenje. Naime, pre 73 godine, 9. septembra 1952. dogodio se najveći civilni brodolom na ušću Save u Dunav, nedaleko od kule Nebojša. Na toj deonici ljudi danas šetaju i rekreiraju se, a pre više decenija dogodila se stravična nesreća koju danas često nazivamo slučaj srpskog ili zemunskog Titanika.

Muzej nauke i tehnike

Zbog jakog i iznenadnog nevremena parobrod „Niš“, koji je plovio na redovnoj liniji Beograd-Zemun, iznenada je potonuo tek što je isplovio. Parobrod je imao kapacitet 60 putnika, međutim tada je navodno prodato čak 106 karata. Sumnja se da je na brodu bilo i više ljudi. Krici dece i putnika dok je brod tonuo parali su beogradsko nebo, a prema nekim navodima, između sedamdeset i sto osoba je nastradalo, dok je nešto manje od 30 njih uspelo da se spase.

- Svako je znao nekoga ko je nastradao, a nisu svi bili Zemunci - kazala je Bojana Ivanović, penzionerka iz Zemuna, koja je u to vreme bila dvogodišnja devojčica, za Bi-Bi-Si na srpskom jeziku.

Neki preživeli su i danas među živima i svedoče o najvećoj tragediji koja je našu prestonicu zauvek zavila u crno. Posle tragedije pamti se i najveća sahrana, kada je služeno opelo za više desetina preminulih. Gotovo da tada nije bilo Beograđanina koji nije odneo cveće na grob nastradalima.

Očevici kažu da je na dan nesreće udarilo nevreme kakvo se ne pamti u Beogradu i da je padao grad veličine jajeta.

- Kako su se oblaci gomilali nad gradom noseći kišu, a brod se sve više punio putnicima tako da u salonima i utrobi broda nije bilo više mesta, kapetan Ferdinand Nobilo odlučio je da krene pre određenog vremena za Zemun - objavila je sutradan „Politika“, dodajući detalje da je tek što su krenuli, počelo jako nevreme, putnici su utrčali u brod koji se odjednom nagnuo na stranu, a potom su se prolomili strašni jauci.

- Jedini put za ovih 90 godina bio sam mrtav-hladan, toliko da sam se u vodi pipao tražeći naliv pero „pelikan“, koji mi je mama kupila za maturu, u strahu da ga nisam izgubio. Pomislio sam da će, ako se ja udavim, majka umreti i valjda je to bio poriv da idem napred i da se borim - ističe preživeli putnik Mihailo Grkinić u svojoj ispovesti za jedan beogradski mediji.

Dok je brod tonuo, ljudi su vrištali, plakali, pokušavali da se spasu, da doplivaju do obale. Prema rečima svedoka, jedna mlada devojka je izdahnula nakon što je uspela da dopliva do obale, dok je jedan od putnika, major po profesiji, zgrabio dete i vukao ga do obale da bi tek tada shvatio da to dete nije bilo njegovo. Njegova supruga i dete završili su na dnu Dunava. Tela su se brojala, a naslovi u novinama su se nizali: „Do sada je nađeno 77 leševa, identifikovano 75“, crne brojke su se menjale.  Preživeli Grkinić i dalje poseduje relikviju na taj stravični događaj... njegov ručni sat je zbog vode stao u 13.09, tačno u vreme potonuća. I dan-danas čuva taj sat čije su kazaljke zauvek stale na 13.09.

- Nastavio sam da plivam dok su se oko mene prolamali krici davljenika, dece i žena - ispričao je jedan od svedoka za dnevni list „Borba“.

Beograd i Srbija će zauvek pamtiti žrtve.

BONUS VIDEO

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI