Na današnji dan 1999. godine počelo je 78 dana dugo NATO bombardovanje tadašnje SR Jugoslavije. I izgledala je kao sasvim običan prolećni dan, sve do večeri. Kada se u drugom dnevniku RTS građanima obratio tadašnji predsednik Slobodan Milošević rečima – "naša zemlja nalazi se u ratu".

Agresija NATO alijanse na Srbiju, odnosno tadašnju SR Jugoslaviju, počela je 24. marta 1999. godine u večernjim satima, bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Prema podacima Ministarstva odbrane Srbije, tokom 78 dana agresije ubijen je 1.031 pripadnik Vojske i policije, a poginulo oko 2.500 civila, među njima 89 dece.

Ranjeno je oko 6.000 civila, od toga 2.700 dece, kao i 5.173 vojnika i policajaca, a 25 osoba vodi se kao nestalo, prenosi Tanjug.

Detaljnu statistiku o strašnoj NATO agredsiji 1999. godine možete pročitati u našoj posebnoj vesti OVDE.

Kako dane pod bombama pamte obični ljudi u Srbiji?

- Od početka bombardovanja znali smo da može da nam se desi nešto loše, jer je naše naselje Radnička kolonija tik uz vojnu fabriku „Krušik“. Pošto nismo imali sklonište, većina stanara je s početkom rata otišla na sigurnije lokacije, a ja sam dane tokom kojih je „Krušik“ bio „preoran“ bombama provodio u jednoj garaži. Tako je bilo i tog 2. maja, kada je na fabriku palo 120 teških bombi, takozvanih „krmača“, ali je i 8 njih palo na naselje. Tri zgrade su bile potpuno uništene, više od 20 oštećeno, a između njih su bili krateri duboki kao trospratnica. Udarni talas me je bacio nekoliko metara, a kako sam preživeo samo uz trostruki prelom potkolenice, ni sam ne znam – sećao se Valjevac Dragoljub Tešić, te 1999. godine tehničar, a sada penzioner „Krušika“.

Surdulica bila "srpska Hirošima"

U maloj, ali često bombardovanoj Surdulici na jugu Srbije, Marina je tada imala 14 godina i prvo sećanje joj je kako sa majkom i bratom sedi u automobilu "dok dalje preko magistrale gori kasarna i ceo drvored u ulici, a geleri padaju po krovu garaže”.

Sledeće bombardovanje je bilo kada su srušili kuću porodice Milić u komšiluku. Kroz prozor svoje kuće videla sam kako ceo njihov sprat leti u vazduh i raspada se. Poginula je moja školska drugarica, čiji lik nikad neću zaboraviti, njen mlađi brat koga smo zvali "Kinez" po njihovom ocu. Preživeo je samo najstariji član porodice, čovek je bio napolju i brao koprive. Stari Sanatorijum iz 1920-te je bombardovan poslednji. Tamo su bile uglavnom smeštene izbeglice iz Hrvatske, a broj mrtvih nikad nije utvrđen. Ali, sećam se jedne mlade devojke izbeglice, kod koje smo kupovali kafu u pržionici pored Sanatorijuma. I ona je poginula. Prvi put u Surdulici se ulično svetlo upalilo 10. juna, pomislili smo da svetlost dolazi ponovo od bombi, kad je dotrčao komšija i rekao da su na TV javili da je “oslobođenje” – seća se ova Surduličanka.

“Dragi građani, srećan vam mir”

Bombardovanje se završilo 10. juna, kada su u Kumanovu delegacije SRJ i NATO potpisale mirovni sporazum.

SB UN je usvojio Rezoluciju 1244, u pokrajinu je upućeno 37.200 vojnika u sastavu misije KFOR iz 36 zemalja, a umesto domaćih organa vlasti uspostavljena je civilna misija UNMIK.

Tog dana je preko TV ekrana Slobodan Milošević rekao – “dragi građani, srećan vam mir”.

(Tv Pink, Blic)

BONUS VIDEO