PREPORUKE Instituta Batut za postupanje nakon traumatičnih događaja: Deci je potrebna sigurnost

Najčešći fizički simptomi i emocionalne reakcije

- Neverica

- Osećaj straha, šoka, besa, tuge, brige, ukočenosti, bespomoćnosti i frustracije

- Pojava paničnih napada - ne uspostavlja se socijalna interakcija, osoba se povlači u sebe

- Smanjeno interesovanje za uobičajene aktivnosti

- Ponovno proživljavanje traumatičnog događaja kroz prisećanje

- Izbegavanje nepoželjnih misli i osećanja

- Promene u apetitu (pojačan ili oslabljen)

- Poteškoće sa spavanjem (noćno buđenje i košmari), koncentracijom i donošenjem odluka

- Fizičke reakcije kao što su glavobolja, bolovi u telu, stomačni problemi i osip na koži

- Pogoršanje hroničnih zdravstvenih problema

- Povećana upotreba duvana, alkohola i drugih supstanci 

Šta uraditi

- Pokrenite razgovor s osobom. Ukoliko nije spremna ne insistirati, već pokazati zainteresovanost za razgovor kada osoba za to bude spremna.

- Pitati osobu kako se oseća povodom traumatičnog događaja. - Dopustiti osobi da izrazi svoja osećanja i postavlja pitanja.

- Ne minimizirajte problem kao da se ništa nije dogodilo.

- Recite da se svi ljudi uplaše kada se nađu u nekoj opasnoj situaciji.

- Recite da su osećanja kao što su ljutnja, bes, bespomoćnost, tuga, strah, zabrinutost prirodni.

- Recite osobi da je uz vas sigurna.

- Osobu koja je doživela traumatično iskustvo ne izlagati medijskom sadržaju o toj temi.

- Ne očekivati da će se osoba koja je doživela traumatično iskustvo brzo prilagoditi novonastaloj situaciji, već pokazati strpljenje.

- Trudite se da vi kao podrška ne pokazujete nervozu i nesigurnost.

Kako pomoći deci

Bez obzira na uzrast deteta, ono se može osećati uznemireno ili imati druge jake emocije posle traumatičnog događaja kome je prisustvovalo, ili o njemu saznalo. Neka deca reaguju odmah, dok druga mogu pokazati izmenjen način razmišljanja i ponašanja mnogo kasnije, ukazuje „Batut“.

Način na koji dete reaguje i uobičajeni znaci uznemirenosti mogu da variraju u zavisnosti od uzrasta, prethodnih iskustava i načina na koji se dete nosi sa stresom.

Deca reaguju na ponašanje odraslih u svom okruženju. Kada se roditelji i staratelji mirno i samouvereno suočavaju s traumatičnim događajem, mogu deci pružiti najbolju podršku.

Potrebno je da roditelji razgovaraju s decom o tome šta se dešava i ohrabre ih da pričaju o svojim strahovima i postavljaju pitanja, ističe „Batut“.

Posle traumatičnog događaja, važno je da deca osete da mogu da podele svoja osećanja i da roditelji razumeju njihove strahove i brige. Svaka promena u ponašanju može biti znak da dete ima problem i da mu je potrebna podrška.

Teško je predvideti kako će neka deca reagovati na traumatične događaje. Pošto roditelji, nastavnici i drugi odrasli vide decu u različitim situacijama, korisno je da deluju zajedno kako bi podelili informacije o tome kako se svako dete suočava s traumatičnim događajem, naveo je „Batut“.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI