UMRO JE JEDAN OD NAJVEĆIH EVROPSKIH I SVETSKIH GLUMACA Njegove filmove su svi voleli - evo po čemu ćemo ga pamtiti
Jedan od najvećih svetskih glumaca, Paolo Bonačeli, preminuo je juče u 88. godini u rimskoj bolnici „San Filipo Neri“.
Foto: Printscreen Youtube
Rođen je u Čivita Kastelani (Viterbo) 28. februara 1937. godine.
Paolo Bonačeli je bio glumac koji se istakao i na filmu i u pozorištu, radeći sa najboljim rediteljima. Bio je aktivan i na televiziji, debitujući 1964. u „Velikim kameleonima“ Fenolja, a potom kao Šarl Bovari u adaptaciji romana Flobera.
Njegova karijera trajala je 60 godina, često je igrao uloge „negativaca“ ili likova dvosmislenog i diskutabilnog morala, ali je takođe pronalazio prostor za briljantne, često polemične, uloge.
Ostaje značajno njegovo učešće u Pazolinijevom testamentalnom filmu „Salo“ ili „120 dana Sodome“, ali je radio i na setovima Bolonjinija, Rozija, Antonionija („Misterija Obervalda“), Kavanijeve i Troizija.
Godine 1991, učestvujući u filmu „Džoni Stekino“ Roberta Beninjija, osvojio je nagradu „Nastro d’arđento“ (Srebrna traka), dok je u teatru Stabile u Đenovi sa Lionelom podelio trijumf Sartrovog komada „Đavo i dobri Bog“.
Bio je glumac otvoren za svaku dobru priliku koja mu se ukazala, nakon što je diplomirao na Akademiji dramskih umetnosti.
Njjegova škola nije bila škola poistovećivanja, već kritičkog posmatranja teksta i uloge iz daljine. Sve to je viđeno u širem kontekstu njegovog ličnog uspeha, koji se redovno obnavljao, ali mu se dopadala ideja da glumac govori i da bi poboljšao, upoznao, i kritikovao društvo..
Bonačeli je radio u velikim pozorištima, a na filmu je igrao sa Beninjijem i Troizijem u filmu „Ne preostaje nam ništa osim da plačemo“, gde je igrao ulogu Leonarda da Vinčija, dok je sa Kavanijevom bio u jednom od njena tri filma o omiljenom „Frančesku“, onom iz 1986. godine, manje-više svecu, a sa Vermilerovom je igrao u „Nadam se da ću se izvući“.
Bonačeli je takođe igrao u američkom kolosu „Nemoguća misija 3“ Abrama, u „Taksistima noći“ Džarmuša, reditelja koji je osvojio Zlatnog lava u Veneciji, u „Amerikancu“ sa Džordžom Klunijem bio je otac Benedeto.
Primetio ga je reditelj Alana Parkera i angažovao da u „Nasleđu Feramontija“, igra Turčina sa plavim očima u „Ponoćnom ekspresu“.
Smjenjivali su se trileri, komedije, a zbog ove raznolikosti, dobio je nagradu "Gasman" za životno delo i 2011. nagradu "Simoni" za pozorište.
Bonačeli se, naravno, nije plašio uloga koje su balansirale na granici opšteg osećaja za pristojnost (bio je u problematičnom „Kaliguli“ Brasa, nikada u celosti prikazanom u Italiji uprkos luksuznoj glumačkoj postavi sa Helen Miren, O’Tulom i Astijevom).
Bio je zao u Cervijevom „Portretu buržoazije u crnom“, aiskupo se u Letovom filmu „Zadovoljstvo mi je ponovo vas videti“ sa Tognacijem i u „Lošim mislima“, a potom i u „Riminiju Rimini“ Korbučija.
Ali tu su i drugi važni naslovi, a među poslednjim pojavljivanjima su „Komandant“ De Anđelisa iz 2023. godine, o hrabrom ratnom vojniku, i „U Danteovoj ruci“ Džulijana Šnabela, koji je prikazan na poslednjem Festivalu u Veneciji.
EPA
Mnogo je i TV pojavljivanja.
Igrao je u „Priče o Ocu Braunu“ sa Rašelom, bio anarhista Bakunjin u „Đavolu na Pontelunguu“, igrao je i u mini seriji „Na počecima mafije“, kao i u serijama „Lenjinov voz“ Damijanija, „Karlo Veliki“, „Verenici“ Nočite, Hobotnica 7“. Učestvovao je i u dokumentarcu „Rođen 6. oktobra“, piše coriiere.
PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI
možda vas zanima
Razonoda
Komentari (0)