UNUKA NACISTIČKOG GENERALA POSTALA MONAHINJA U SRBIJI: "Gospod me doveo ovde da služim onima koje je moj deda ubijao"

„Iako svi znaju da sam, ni kriva ni dužna, potomak nemačkog generala Aleksandra Lera, za protekle tri decenije, koliko sam monahinja, nikada u Srbiji nisam doživela nikakvu neprijatnost. Niko me nije ni popreko pogledao niti mi je uputio bilo kakvu ružnu reč. Pre bih rekla da osećam neku dodatnu toplinu i srdačnost u ophođenju, kao da ovaj narod velike duše i srca, na diskretan način želi da kaže: Ma znamo mi da ti nisi ništa kriva, osećaj se slobodno. Mi te volimo!“ — ovim rečima počinje svoju ispovest za "Alo!" monahinja Jovana, rođena kao Sibila Ler (62), unuka nacističkog generala Aleksandra Lera, koji je komandovao bombardovanjem Beograda 1941. godine.

 

 

Rođena u aristokratskoj protestantskoj porodici u Nemačkoj, danas živi kao smerna monahinja u manastiru Soko, kod Ljubovije, u Eparhiji šabačkoj.

„Voljom Božjeg promisla, ja imam dve otadžbine: Nemačku, fizičku, i Srbiju – moju duhovnu otadžbinu. Kao što kaže Gospod: ‘Duša je pretežnija od tela’, tako je meni bliža ova duhovna domovina“, priča mati Jovana.

Dugo je u sebi nosila podeljena osećanja zbog porekla, sve dok nije čula reči patrijarha Pavla u manastiru Svetog Nikole na Sokolu: „Čovek ne bira vreme, ni mesto, ni roditelje, ali bira kako će da postupa – kao čovek ili nečovek.“

Te reči bile su prelomne. Od tada, kaže, zna da kroz život putujemo putevima Božje promisli. „Rodiš se na jednom mestu, ali tvoje srce ne miruje dok ne pronađe svoju pravu postojbinu. Meni se to dogodilo u Srbiji.“

Još kao dete, u protestantskoj crkvi, čula je o Srbima: „Moj veroučitelj je bio učenik pastora Fridriha Giznedorfa, koji je odmah posle rata održao besedu o Srbima – narodu koji je pobedio ljubavlju, ne mržnjom. Kad je rat završio, a Srbi pušteni iz logora, nisu tražili osvetu, već su delili bombone nemačkoj deci. To je prava pobeda.“

Oduvek je želela da upozna taj narod, da oseti duh srpskog naroda, epskih pesama i kulture koju je Gete slavio, a Bizmark poslednjim dahom prizivao – izgovorivši reč: „Srbija“.

Sudbonosni trenutak dogodio se kada je prvi put ušla u pravoslavnu crkvu – manastir Himelstir kod Hildeshajma. Vladika Lavrentije služio je svetu liturgiju, a Jovana je, kako kaže, „duhovno začeta“.

„To je bio moj novi dom. Na zemlji i na nebu. Od tada sve u meni pripada Srbiji i pravoslavlju.“

Tri najvažnija dana u životu? „Prvi – kada sam prihvatila pravoslavlje. Drugi – kad sam se zamonašila i postala Jovana. Treći – kad sam dobila srpsko državljanstvo. Srpska lična karta mi je bila draža od diplome Oksforda ili Sorbone!“

Kao monahinja, vodi jednostavan život, ali svake godine svečano i dostojanstveno slavi svoju krsnu slavu – Svetu trojicu jerarha, 12. februara. „Slavim kao prava Srpkinja“, kaže ponosno.

Njeno zanimanje za odnose Srba i Nemaca kroz istoriju vodi je do nepoznatih podataka: „Sveti Sava, tada princ Rastko, molitvom je izlečio cara Fridriha Barbarosu. A Srbin Pavle Jurišić Šturm bio je nemačkog porekla. Živojin Mišić je bio oženjen Nemicom. Sudbine su nepredvidive.“

Uvek, kaže, nosi bol i stid zbog zločina koje su nemačke trupe počinile u Srbiji. „Lijem gorke suze za sve žrtve. Osećam dužnost da se pokajnički molim Bogu za oproštaj i da služim ovom narodu, u znak ljubavi i poštovanja.“

„Gospod me doveo u ovu mučeničku zemlju. Moji preci su je gazili, rušili, palili... Danas, ja sam mali plamičak, kandilo pokajanja koje gori pred ikonom Srbije.“

Svakodnevno se moli za srpski narod, zahvalna što ju je prihvatio ne kao tuđina, već kao svoju.

„To je narod velike duše. Oprostio mi je pre nego što sam stigla da zatražim. I zato, iz sveg srca kažem: Hvala ti, Srbijo!“

(Vecernje Novosti)

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI