Da li kratka, desetominutna pauza za kafu može da znači gubitak posla posle osam godina urednog i besprekornog rada? Za jednu 62-godišnju radnicu u Nemačkoj odgovor je bio neumoljiv. Uprkos činjenici da je imala stopostotni invaliditet, Radni sud u Hamu presudio je da je njen hitan otkaz bio u potpunosti zakonit i opravdan.

Slučaj, koji je izazvao veliku pažnju javnosti i otvorio raspravu o granicama radnih prava, dobio je sudski epilog 2023. godine. Sve je započelo u oktobru 2021, kada se radnica, zaposlena kao čistačica, uredno prijavila na posao u 7.20 časova. Međutim, oko sat vremena kasnije, u 8.30, odlučila je da napravi kratak predah i prešla je ulicu do obližnjeg kafića.

Problem, međutim, nije bio samo u tome što je otišla na kafu, već u načinu na koji je to učinila. Radnica se pre izlaska nije odjavila iz elektronskog sistema za evidenciju radnog vremena. U nemačkom radnom pravu takav postupak se smatra „krađom radnog vremena“, jer zaposleni prima platu za period u kojem faktički ne obavlja posao.

Ono što nije znala jeste da ju je poslodavac u tom trenutku pratio. Kada se vratila na radno mesto, upitana je gde je bila. Umesto da prizna odlazak, napravila je, kako će se kasnije ispostaviti, ključnu grešku – tvrdila je da zgradu uopšte nije napuštala i da je sve vreme boravila u podrumskim prostorijama.

Tek kada su joj predočene fotografije koje dokazuju da je bila u kafiću, priznala je istinu. Upravo taj pokušaj obmane, prema oceni suda, imao je presudan značaj.

Radnica je pokrenula žalbeni postupak, ističući da je osoba sa teškim invaliditetom, kao i da je osam godina radila bez ijedne zabeležene povrede radne discipline. Međutim, sudije u Hamu nisu prihvatile te argumente. U obrazloženju presude navedeno je da u ovakvim slučajevima nisu presudni ni dužina radnog staža ni učestalost prekršaja.

Kako je naglašeno, ključni element bio je potpuni i nepovratni gubitak poverenja između poslodavca i zaposlenog. Sud je ocenio da je početno poricanje i svesno laganje poslodavcu predstavljalo tako ozbiljno kršenje radnih obaveza da nastavak radnog odnosa više nije bio moguć.

Zbog težine povrede dužnosti, sud je zaključio i da poslodavac nije bio u obavezi da prethodno izda opomenu, što je inače česta praksa u blažim slučajevima.

Posebnu težinu ovom slučaju daje i činjenica da je radnica imala status osobe sa invaliditetom, što u pravilu donosi dodatnu zaštitu od otkaza. Ipak, čak je i nadležni Ured za integraciju, nakon uvida u dokaze o krađi radnog vremena i svesnoj obmani, dao saglasnost za njen otkaz.

Ova presuda šalje jasnu poruku zaposlenima: u savremenom poslovnom okruženju poštenje i tačna evidencija radnog vremena vrednuju se više od godina provedenih na istom radnom mestu. U ovom slučaju, jedna kratka pauza i jedna neistina bile su dovoljne da ponište gotovo deceniju rada.