U Turskoj sam spavao na trotoaru, na Himalajima mi je srce iskakalo iz grudi

Ukratko, tako izgleda život Beograđanina Uroša Kojića (35), instruktora ronjenja.

On za „Alo!“ kaže da od 2012. niko nije uspeo da obori njegov rekord u ronjenju na dah sa prvenstva u Grčkoj.

- Najdublji zaron bio mi je 80 metara. Ronjenje na dah vrlo je uzbudljiv sport, zahteva odličnu mentalnu kondiciju, a fizička se podrazumeva. Time se bavim već 15 godina. Sat-dva pre zarona rade se vežbe disanja i računa se šta si popio i pojeo.

Slede oblačenje i zaron - opisuje on i dodaje da potom preostaje samo to da budeš miran.

- Trening podrazumeva najviše tri zarona dnevno jer si posle toga isceđen kao limun. Na površini udahneš vazduh i „vučeš“ ga dole, pa gore. Ne sme da se izbacuje tokom ronjenja. Kad siđeš na 30 metara, miran si i „spavaš“ dok padaš dole. Da bi se dospelo u to stanje potrebno je do sedam godina treninga - opisuje on i dodaje da je opasnost minimalna ukoliko se pridržavaš pravila.

- Ako preteruješ, onda je opasno kao i u svakom drugom sportu. Ono što ga izdvaja je to što se ne boriš protiv konkurenta, već protiv samog sebe. Treba uveriti mozak i centar za disanje da bez panike zadržiš dah koliko je neophodno - objašnjava Uroš i otkriva da ima drugu ljubav, kada je na suvom - vožnju bicikla.

- Volim da vozim od malih nogu, a u srednjoj školi, moj drugar Ivan Tomić, poznati biciklista, počeo je da vozi. Mi nismo hteli da treniramo profesionalno, ali smo odlučili da vozimo duge rute. Otišli smo tada na ronjenje u Crnu Goru biciklima. Trebalo nam je četiri dana da stignemo. Sledeće godine ponovo, ali za tri dana. Potom sam napravio pauzu do 2010. godine - priča Uroš i dodaje da je naredne dve godine vozio do Hilandara, a treće produžio do Istanbula.

- Onda sam počeo da razmišljam o Nepalu. Kruna života bila mi je da vozimo po Himalajima. To smo prvi put uradili 2014. godine. Vozili smo po masivu Anapurna, raju na zemlji na visini od 5.500 metara. Već sledeće godine smo se vratili. Poneli smo na biciklima i ronilačku opremu s namerom da zaronimo u najviše jezero na svetu - Tilić lejk. I uspeli - kaže on i priseća se nekih teških momenata.

- Kada smo vozili do Istanbula, toliko smo bili umorni, da smo zaspali u sekundi na trotoaru na pumpi. Na Himalajima sam mislio sam da će mi srce iskočiti iz grudi, a puls mi je bio 130 otkucaja u minuti. Razređeni vazduh čini svoje - opisuje ovaj zanimljivi čovek.