Kraljica koju je ceo narod voleo

Idealna supruga i vladarka, Marija je bila majka i svojoj deci i svom narodu, koji je nesebično pomagala, pa je svoju kraljevsku dijademu založila za pomoć srpskom narodu i tako zaslužila epitet najvoljenije srpske kraljice.

 

Rođena je 1900. godine u saksonskom gradiću Gote, kao treće dete rumunskog kralja Ferdinanda. Kao mala je dobila nadimak Minjon jer je bila slatka kao kolač, a druga je varijanata da je to bila omiljena opera njene majke. Osnovno obrazovanje stekla je na rumunskom dvoru, a zatim u školi „Hilfild“ u Engleskoj, gde su se školovala deca engleske kraljevske porodice. Osim maternjeg jezika, dobro je govorila engleski, nemački i francuski, a kad je postala jugoslovenska kraljica, naučila je i srpski jezik.

Kao praunuka engleske kraljice Viktorije, sa titulom princeze Engleske i Severne Irske, uz to i unuka kneginje Marije, sestre ruskog cara Aleksandra Drugog, bila je najpoželjnija udavača onog doba. Kao devojka je navodno govorila da se nikada neće udati. Odluku je promenila nakon što je upoznala kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića. Bilo je to pred Božić 1922, kada je Aleksandar otišao na kraljevski dvor u Karpate. Prema priči, oni su izašli u šetnju, a iz nje su se vratili vereni. Venčanje je obavljeno 8. juna 1922. po pravoslavnom obredu u Sabornoj crkvi Svetog arhangela Mihaila u Beogradu. Postala je prva jugoslovenska kraljica. Praunuka engleske kraljice Viktorije je pre udaje imala je titulu princeze Engleske i Severne Irske. Bila je obožavana u narodu i to obožavanje je stekla i pre nego što je zvanično postala kraljica, kada se pri prvom dolasku u svoju buduću domovinu narodu obratila sa balkona rečima: „Ja vam od srca blagodarim.“ Bio je to njen odgovor na „Pozdrav kraljevoj verenici“, kompoziciju Stanislava Biničkog koju je otpevalo oko 1.000 članova šest pevačkih društava.

U novoj kraljici narod je dobio sve, dobru vladarku, brižnu suprugu, požrtvovanu majku, vrednu domaćicu. Obrazovana, odmerena, za svakoga je imala lepu reč. Bila je podjednako voljena u svim slojevima društva, volele su je i dame i gospoda i seljaci, a ona je u ljubav uzvraćala otvarajući škole, bolnice, obdaništa i poklanjajući novac dobrotvornim udruženjima. Vrednim, a siromašnim đacima pomagala da nastave školovanje. Marija i Aleksandar su živeli skladno i povučeno, a brak je krunisan trojicom sinova, Petrom, koji je dobio ime u čast njenog dede, kralja Petra Prvog, a za promovisanje ideje o jugoslovenstvu, preostaloj dvojici sinova data su imena Tomislav, što je hrvatsko ime, i Andrej, slovenačko.

 

Zbog svega što je umela i znala, zbog načina na koji se snalazila u različitim ulogama, kralj Aleksandar bio je izuzetno ponosan na svoju suprugu, pa je, iako se za razliku od svojih prethodnica nikada nije bavila politikom, Aleksandar voleo da sedi sa njom u salonu i da razgovara o važnim i ozbiljnim temama. Sa dvorskim osobljem je imala nekonvencionalan odnos, a zbog svoje neposrednosti u kontaktima bila je omiljena kraljica. Bila je okupirana svojom porodicom i domom, učila je jezik i običaje. Porodičnu idilu narušilo je Aleksandrovo ubistvo u Marselju, 1934. Dostojanstveno, kakva je uostalom i bila, Marija je primila vest o muževljevoj smrti.

„Umro je na dužnosti, a to je smrt koje je dostojan”, stoji u izveštaju koji je podneo komandant policije, koji je kraljici saopštio tragičnu vest. Sa svega 34. godine je postala udovica sa tri sina, od kojih je najstariji imao 11 i trebalo je da postane kralj. Godine nakon ubistva Aleksandra, Marija provela je tiho, brinući za svoju decu i narod. Dve godine je nosila crninu i obilazila je one kojima je pomoć bila najpotrebnija, a u narodu je zbog toga bila sve omiljenija. Za pomoć siromašnima i bolesnima izdvojila je najmanje 1.250.000 sadašnjih dolara. Preuzela je brigu o Društvu Crvenog krsta, potpisala Povelju o pravima deteta, darovala na desetine humanitarnih organizacija, pomogla zidanje Dečje klinike u Tiršovoj ulici i Instituta za onkologiju. Međutim, nepovoljne političke prilike u zemlji i početak Drugog svetskog rata nagnali su kraljicu da sa decom ode iz Srbije u Englesku. Ni tada nije zapostavljala svoj humanitarni rad. U logore širom Evrope preko Crvenog krsta slala je pakete pomoći našim ljudima.

 

Na paketima se potpisivala kao Marija K. Đorđević, ali su zarobljenici znali od koga stiže pomoć. Sve vreme rata, Marija je sa decom živela na seoskom imanju blizu Londona baveći se poljoprivredom, kućnim poslovima i slikanjem. Potpuno je stavila na stranu svoju kraljevsku titulu i jedino je britanska štampa još pisala o njoj. Rat se završio, ali je Mariji to zadalo nov udarac. Komunistička vlast je sve nedaće rata prebacila na teret porodice Karađorđević, a kada je Jugoslavija na Trećem zasedanju AVNOJ-a proglašena za republiku, jedna od odluka tog tela bila je da se Karađorđevićima zabrani povratak i da im se oduzme kompletna imovina. Marija je umrla u snu 22. juna 1961. u 61. godini. Opelo joj je po pravoslavnim običajima služeno u Hramu Svetog Save u Londonu, koji je ona podigla. Sahranjena je u Vindzoru, blizu groba engleske kraljice Viktorije, njene prabake.