Ivan je radio za 215 evra, sa ženom je otišao u SAD, radi nezamislive stvari i sve je super, ali hoće da se vrati kući

Oboje su u Zagrebu magistrirali i potom odselili u SAD gde su dobili priliku da se dalje školuju i rade na velikim projektima. Ivan je magistrirao na Agronomiji u Zagrebu i potom je primljen na stručno osposobljavanje u Hrvatsku poljoprivrednu agenciju. Plata - 215 evra. Posao je radio godinu dana i tad je stigla uredba vlade o zabrani zapošljavanja i on je ostao bez posla.

- Profesori sa Agronomije su mi rekli da ću teško pronaći posao u struci. Jedan od profesora mi je izašao u susret i spojio me sa profesorom Ignjacijem Mistalom iz Džordžije, koji me potom pozvao da dođem kod njih na tronedeljni tečaj. Otišao sam, tamo su proverili moje znanje i potom mi je Ignjacij ponudio da dođem kod njih na doktorske studije. Vratio sam se u Hrvatsku, rešio papire i upisao doktorat u SAD-u s punom stipendijom u trajanju od tri godine. Zajedno sa mnom, stigla je i moja supruga Blanka koja je taman magistrirala na PMF-u u Zagrebu pa je i ona dobila doktorat na istom Univerzitetu, takođe sa punom stipendijom, samo što njen doktorat traje pet godina - započeo nam je priču Ivan.

Radi sa Zika virusom

Nakon što je doktorirao, dobio je ponudu od profesora da ostane na postdoktorskim studijama kako bi nastavio sa istraživanjem, što je prihvatio.

- Bavim se kvantitativnom genetikom u stočarstvu i razvojem kompjuterskih programa koje koriste velike stočarske firme u svetu, za bolju selekciju životinja. Razvijamo softver za te velike kompanije i savetujemo ih na temelju genetskih i statističkih metoda prema kojima možemo prepoznati i odabrati najbolje životinje u populaciji tako da njihovo potomstvo daje kvalitetnije meso, više mleka, jaja, te da su bez naslednih bolesti - priča nam Ivan.

Njegova supruga Blanka, koja je u Zagrebu magistrirala eksperimentalnu biologiju na PMF-u, završava doktorat u SAD-u gde radi na istraživanju aktuelnog virusa - Zika.

- Po završetku ću biti doktorka nauka u području zaraznih bolesti. Trenutno se bavim izučavanjem virusa poput Zike, dengue i groznice Zapadnog Nila koje prenose komarci. Prilikom rada sa zaraznim bolestima, postoje četiri stupnja biološke zaštite, a ja radim u 3. stupnju (BSL-3). Radila sam na projektu gde smo Ziku ubrizgali u oplođeno kokošje jaje, a potom smo pratili razvoj pilića. Puno ih nije preživelo, a uočili smo i promene na mozgu pilića. Taj je rad ubrzo objavljen i bio je među prvima za bolje razumevanje posledica Zike na prenatalni razvoj. Osim toga, vodila sam projekte u kojima smo proučavali kako količina virusa u krvi ili temperatura u okolini utiču na brzinu širenja i epidemiologiju Zika virusa. Na temelju toga napravili smo mape područja pogodna za širenje virusa - ispričala je Blanka, koja je prošla sve potrebne treninge za takav sttepen opasnosti sa kojim se suočava.

Planiraju da se vrate u Hrvatsku

- Želimo da se vratiti u Hrvatsku, a ako ne tu, onda u Evropu. Ne planiramo da ostajemo u SAD - kratko je odgovorila Blanka.

Iako joj se SAD sviđa, jer je, kaže, izuzetno napredna na području nauke, sa druge strane želela bi da zasnuje porodicu u Hrvatskoj.

- U SAD-u imamo priliku da radimo na izvrsnim projektima i sa vrhunskom opremom. Ovde sam bila deo tima gde smo među prvima opisali neke mehanizme Zika virusa. Kada je 2015. krenula epidemija Zike, nije se gotovo ništa znalo o tom virusu. Sviđa mi se što idemo po brojnim konferencijama gde imamo priliku da čujemo predavanja i razgovaramo sa pravim zvezdama u nauci, i jako sam srećna što sam dobila priliku da radim ovde - rekla nam je Blanka.

Međutim, s druge strane, jako je, naglašava, vezana uz porodicu i prijatelje koji su u Hrvatskoj.

- U SAD-u je život drugačiji. Ovde porodiljsko traje šest nedelja pa deca nemaju takvu vezu sa majkama. Imaju dadilje dok ne krenu u školu i potom odlaze na fakultete. Viđaju se par puta godišnje, nema tolike povezanosti kao kod nas u Hrvatskoj. Ovde je drugačiji stil života. Ne kažem da je to loše, ali meni to nedostaje. Puno puta nam ljudi kažu da nismo normalni jer planiramo da se vratimo, ali po meni svaka zemlja ima i svoje prednosti i nedostatke. Meni su najbitniji porodica i prijatelji - rekla nam je Blanka.

"A SAD-u radimo na projektima koji su nam nezamislivi u Hrvatskoj"

A isto misli i Ivan, koji kaže da bi najviše voleo da se vrati u Hrvatsku ili bar negde u Evropu.

- Da sam u SAD otišao sa 16, 17, bolje bih se prilagodio njihovom mentalitetu. Amerika je definitivno broj 1 u istraživanju, ovde radimo na projektima koji su nam nezamislivi u Hrvatskoj. Ostao bih u Americi pod jednim uslovom, da mi se baš otvori profesorska pozicija na nekom top univerzitetu. Amerika je super zemlja za rad i super je biti na velikom univerzitetu. Ali kad stavim pluseve i minuse, još uvek je u Evropi lagodniji život - naveo je on.

- U SAD nisam otišao radi novca, već radi prilike za obrazovanjem, učenjem i napredovanjem pa nisam vezan za Ameriku. Što se tiče Hrvatske, poljoprivreda bi trebalo zaista da napreduje, a ja sada imam hrpu znanja i iskustva, ali teško je reći kako bi to išlo kod nas. Iako kažem, jako bih voleo da se vratim u Hrvatsku - rekao nam je Ivan.

U Americi planira da ostane bar dok supruga ne završi doktorat. Život tamo, pogotovo zdravstveno osiguranje, izuzetno je, navodi, skup.

- Trudnice u Americi rade do zadnjeg dana, porodiljsko traje šest nedelja. Zdravstveno osiguranje je jako skupo, a mi kao stranci moramo da plaćamo skuplje pakete. To su neke negativne stvari o kojima ljudi ne razmišljaju. A da ne spominjem obrazovni sistem. Primera radi, na Džordžiji, koja je među top 15 javnih državnih fakulteta, godina iznosi od 17 do 26.000 evra, pa ako imaš dvoje dece, samo za preddiplomski je potrebno oko 158.000 evra - rekao je Ivan.

Težak početak u SAD

- Amerika je definitivno super iskustvo, zemlja je prekrasna i svako ko ima priliku da ode preko leta na studentski "Work and Travel", trebao bi da to iskoristi. Što se tiče ljudi u visokoj nauci, fakulteta i istraživačkih institucija, Amerika je na najvišem nivou. Srećan sam što sam dobio priliku da ovde dođem na doktorat i postdoktorat. Putujemo na brojne konferencije. Primera radi, ja sam bio na Novom Zelandu na svetskoj konferenciji iz animalne genetike koja se održava svake četiri godine, a Blanka u Hong Kongu na svetskom simpozijumu. Izlagao sam na evropskim konferencijama u Belfastu i Dubrovniku, u Kanadi i na brojnim američkim. Pitanje je da li bismo dobili priliku da izlažemo svoje radove na takvim konferencijama da nismo došli u SAD - navodi Ivan.

A dolazak u SAD nije im bio nimalo jednostavan, kao ni početak života tamo.

- Na početku nam je bilo teško. Ako nemaš auto, ne možeš otići ni do prodavnice. Prvu godinu smo živeli u studentskom domu koji je bio nenamešten, i sami smo sve morali da kupimo. Došli smo početkom januara 2015., dok su još svi bili na odmorima. Upali smo u stan bez kreveta, ičega, bila je zima. Išli smo da prošetamo po kampusu da kupimo neki jastuk i onda shvatili da je najobičnija prodavnica predaleko, a busevi preko praznika voze svake prestupne. Imali smo neverovatnu sreću što smo naleteli na susede koji su isto bili Hrvati. Jedini Hrvati u gradu i to u stanu pored našeg. Oni su nam dali ćebe i to je sve što smo tu noć imali u stanu. Posle su nas kolege vozile do prodavnice i bili smo zavisni od njih da nas vikendom voze po hranu, dok nismo kupili prvi auto za 876 evra - ispričao nam je Ivan.

Nakon pola godine, kada je i supruga Blanka krenula na doktorat, onda su preselili u veći stan. Sad čekaju da Blanka doktorira pa će videti šta i kako dalje. A kako su i sami oboje naveli, voleli bi da se vrate u Hrvatsku ako im se pruži dobra prilika za posao. Sa znanjem i iskustvom koje su stekli, veruju kako bi mogli itekako da doprinesu naučnoj sceni.