Đilas je u politiku uveo borbu na život i smrt i princip da po svaku cenu mora da se dođe na vlast

 

Srbija danas ima goru političku kulturu nego devedesetih godina i meni je žao što smo došli u takvu situaciju. Nekada je bilo sasvim normalno da ja, kao tadašnji član DS, budem prijatelj sa Vučićem iz SRS ili Perčevićem i Dačićem iz SPS. Danas je to gotovo nemoguće. Ovako političku situaciju u Srbiji, u godini kada obeležavamao dve decenije od "petog oktobra", vidi zamenik gradonačelnika Beograda i član Predsedništva SNS Goran Vesić.

Seća se svojih političkih početaka i lepljenja plakata sa stranačkim saborcima i prodavanja lista "Demokratija" u Knez Mihailovoj:

- Prodavao sam "Demokratiju" sa Draganom Jočićem i mnogim ljudima koji će kasnije biti na važnim funkcijama. Sada zvuči neverovatno, ali tada smo, uz novine, prodavali i Šešeljeve knjige. Šešelj je izdavao knjigu u petak, pošto je bila obaveza da se svaka knjiga pošalje javnom tužiocu, on je to činio minut pred zatvaranje pošte. Knjiga nije mogla da stigne pre ponedeljka, a on bi je prodavao za vikend. Proda 200 ili 300 primeraka, a u ponedeljak ujutru, tužilac, čim vidi čija je knjiga, odmah je zabrani. Ali odnosi između stranaka ranih devedesetih bili su mnogo normalniji nego danas. Đinđić i Milošević su 1994. godine sasvim normalno pregovarali o formiranju vlade. Nisu se dogovorili, ali jesu razgovarali.

Na primedbu da se ne može reći da je za takvu situaciju kriva jedino opozicija, Vesić kaže:

- Nije kriva opozicija, već isključivo Dragan Đilas. On je u politiku uveo borbu na život i smrt i princip da po svaku cenu mora da se dođe na vlast. On nikada nije lepio plakate u partiji, nije išao na sastanke i mitinge, on misli da je sve to biznis i da sve može da kupi. Ne razume šta je stranka i zašto je važna.

 Imate li vi danas prijatelje koji ne podržavaju vlast?

- Ljudi sa kojima se družim uglavnom glasaju za vlast ili podržavaju ono što radimo. Možda je to zato što zbog posla nemam vremena za neke druge ljude. Jednostavno, družim se sa ljudima kojima sam blizak politički ili na neki drugi način.

 Mnogo se govorilo o odnosu tzv. druge Srbije prema Vučiću. Da li ste vi uspeli da ih približite?

- Ta podela mi nikada nije bila jasna, postoji samo jedna Srbija. A političari ili imaju podršku, ili je nemaju. Ono što zovu drugom Srbijom zapravo je lažna elita i ona je veliko zlo. Naučili su na sinekure, da kreiraju javno mnjenje i tendencije u društvu. I ljuti su na Vučića zato što su to izgubili. A ako se neko usudi da kaže nešto doboro za Vučića - doživi harangu. Tako su prošli i Miki Manojlović, i Željko Joksimović, Goran Bregović, Zdravko Čolić...

Ima li nekoga sa "druge strane" čiji rad cenite?

- Đorđa Balaševića, sjajan je muzičar. Ima među njima ljudi koji iz nekih razloga nisu za nas, onih koji su profesionalci i vredni ljudi. Naša obaveza je da komuniciramo sa svakim, da razumemo zašto nisu za nas i da im pokažemo da smo bolji od naših prethodnika. Recimo, kada je reč o kulturi. U Beogradu se za kulturu izdvaja tri odsto budžeta, što je tri puta više od preporuke Uneska. Šta je naše prethodnike sprečavalo da otvore Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti? Pa demokrate ni Đinđiću nisu podigle spomenik. A to što mu spomenik podiže Vučić je najveći doprinos poboljšanju kulture u Srbiji. Time je pokazao da treba poštovati političke protivnike.

 

 

Istovremeno, Vučić priča o vlasti DOS kao o elementarnoj nepogodi...

- Mnoge su se loše stvari tada desile, kao, recimo, krizni štabovi, i to je nešto na šta Đinđić nije mogao da utiče. Koliko god da su ideje bile dobre, realizacija je kasnije bila loša. Đinđić je ubrzo ubijen, Vlada je imala 16 - 17 stranaka i nije bilo moguće zadovoljiti svačiji interes. Kada je Đinđić pokrenuo pitanje Kosova imao je 12 odsto podrške u biračkom telu, glomaznu i heterogenu vladu, predsednika države koji je protiv toga i Zapad koji je rešio da prizna nezavisnost. Danas Vučić ima više od 50 odsto podrške, veliki ugled u svetu i mogao bi to bolno pitanje da reši.

Da li je Vučiću, uprkos svemu tome, pitanje KiM kamen o vratu?

- To je kamen o vratu Srbije. Vučić je kao predsednik države preuzeo na sebe da to reši, dok je Tadić od toga bežao. Možemo da se sporimo oko toga kakvo rešenje treba da bude, ali to je problem koji traje više od sto godina, a Srba je sve manje na KiM. Prvi put smo u prilici da taj problem rešavamo.

Je li Beograd mogao energičnije i čvršće da stane uz Srbe u Crnoj Gori?

- Predsednik Vučić vodi modernu nacionalnu politiku Srbije, čiji je deo zaštita našeg naroda koji živi u drugim zemljama regiona. Ona ne bi bila moguća da on ne uživa veliki ugled u međunarodnoj zajednici, da pozicija Srbije u svetu nije ponovo snažna, da nismo ekonomski i vojno jaki. Poštujemo sve susede, ali Srbi nisu više vreća za udaranje i moraju se poštovati prava našeg naroda onako kako mi poštujemo druge. Svoje bitke za prava Srba vodimo na moderan način, pridobijajući saveznike, a ne metodama srednjeg veka kako to čine Matija Bećković i Amfilohije. Te njihove bitke smo izgubili. Vreme je da pobeđujemo.

  Može li se ispostaviti da je Vučićeva najveća slabost to što brani ljude koji to ne zasužuju?

- Vučić je najkompletniji političar kojeg imamo u novijoj istoriji. Situacija u kojoj je preuzeo Srbiju bila je katastrofalna, počeo je iz debelog minusa. Uredio je finansije, napravio odlične spoljnopolitičke kontakte, gradi infrastrukturu i stvara uslove da ljudi ostanu u zemlji. Po tome će Vučić ući u istoriju. On je i čovek koji štiti svoje saradnike i ne seče preko noći. Mnogi kod njega imaju i više kredita nego što bi trebalo, a on često preuzima tuđi posao. Ali, on se trudi da zaštiti svakoga jer su neki od njih napadnuti neopravdano, i kada bi popuštao gomili izgubio bi mnogo saradnika bez ikakvog razloga.

o Vlast stalno govori o zloupotrebama prethodnog režima. Međutim, od svih bivših ministara jedino je Saša Dragin optužen. Kako su se kola slomila samo na njemu?

- Ja to ne znam, ali za vreme Tadića, DS je postao preduzeće u kojem je svako od tih funkcionera uzimao koliko je hteo. Najmanje se vodilo računa o javnom interesu. Nisu svi to radili, ali većina je bila takva.

 

 Hoće li Vučić imati snage da se izbori sa svojim baronima?

- Imaće, zato što on radi 15 sati dnevno i ne štedi sebe. Radi stvari koje nisu popularne. Ja predajem na našoj Akademiji mladih lidera i govorim im da nijedan političar nije postao veliki na lakim temama. Vučić je izabrao najteže teme - KiM i finansijsku konsolidaciju. Zato je Vučić veliki političar.

Na proleće su izbori. Ima li šanse da se preselite u Vladu?

- Ja volim Beograd i sebe vidim na ovom mestu. Posvećen sam ovom poslu. Kada sam sedeo sa Vučićem, koji me je pozvao da se vratim u politiku, ja sam ga zamolio da radim konkretan posao. Dosta mi je bilo mistifikacija iz vremena kada sam bio Đinđićev saradnik, o tome da li upravljam medijima ili nešto drugo. Volim ovaj posao jer su rezultati vidljivi. Želim da nešto ostavim iza sebe, i znam da je to i Vučićev motiv. Ali ne mislim da se politikom bavim dugo.